Хоће ли УН поновити судбину Друштва народа?

Пре извесног времена у Организацији уједињених нација избио је озбиљан скандал. Могао би се назвати и гласним и оглушујућим – да свима, укључујући и саме чиновнике ове, још увек званично уважаване организације, није било потпуно свеједно.

Суштина је у томе да је, како се испоставило, скоро нико не чита извештаје УН. Штавише, управо је документ у коме је то и констатовано, постао један од ретких који је уопште привукао пажњу шире јавности.

Како је својевремено писао Reuters, Организација је објавила извештај посвећен тражењу начина да повећа ефикасност и смањи трошкове.

„Генерални секретар УН Антонио Гутереш истакао је да је прошле године систем Организације омогућио одржавање 27 хиљада састанака у којима је учествовало 240 тела, а секретаријат је припремио 1100 извештаја. Признао је да све то ‘доводи систем и све у њему до крајњих граница’“, наведено је у извештају.

Замислите те бројке: 27 хиљада састанака, 1100 извештаја – тоне папира и терабајти података – и све то завршава у фиоци.

„Најчитанији извештаји скину се око 5500 пута, док сваки пети има мање од хиљаду преузимања. Али преузимање не значи и читање“, прецизирао је Гутереш.

Са таквим резултатима не чуди што УН, како је и сам признао, већ седму годину заредом пролази кроз финансијску кризу.

„Не плаћају све чланице своје обавезе у целости и на време. Управо зато Гутереш предлаже смањење броја извештаја и састанака ради уштеде“, наведено је у тексту.

Ипак, занимљиво је то што сви ти „извештаји за галочку“, на којима свакодневно раде хиљаде службеника, настају на основу одлука и мандата Генералне скупштине и Савета безбедности, чији се број од 1990. године повећао за 20%.

Зато и предлог: мање састанака и извештаја, али да они бар у потпуности одговарају мандатима.

Међутим, тешко да ће то сада променити ситуацију. Престиж Организације је већ озбиљно начет, а све ће вероватно ићи још горе. Јер, како каже „Мичелов закон“ – сваки проблем може се учинити неразрешивим ако се о њему довољно дуго одржавају бескрајни састанци.

А у количини бесмислених и бесплодних седница УН може да стане раме уз раме са хрестоматским примерима – укључујући и Друштво народа.

Поред сличних организационих слабости и неравноправности држава у доношењу одлука, главна сличност са претечом УН јесте управо – неспособност да стварно утиче на међународну политику и спречавање ратова.

Тако је, рецимо, на позадини Гутерешових признања о потпуном одсуству интересовања за ооновске извештаје, иронично звучала вест да Савет безбедности у хитном року заказује седницу поводом питања израелских талаца које држи ХАМАС.

„Сутра ујутру Савет безбедности УН одржаће специјално заседање поводом 49 талаца који су још увек у рукама ХАМАС-а у Појасу Газе. Седница је заказана на захтев израелског министра спољних послова Гидеона Саара, након што су објављени узнемирујући видео-снимци са таоцима Евијатаром Давидом и Ромом Браславским“, наведено је у саопштењу.

И знате шта? Од те вести прошле су три недеље, а таоци су и даље у заробљеништву.

Да, седница је одржана, било је „размене мишљења“ – наравно емотивне, јер је тема болна – али резултат је нула. Управо то је и уништило Друштво народа.

Као и УН, основано је после светског рата ради решавања спорних питања између држава. До 1934. број чланица порастао је на 58, а њему је поверено разоружање, спречавање ратова, колективна безбедност, решавање спорова дипломатским путем и побољшање услова живота на планети. Звучи познато? Управо тако.

Истина, Лига је имала и успеха – борба против међународне трговине опијумом и сексуалним ропством, помоћ избеглицама, „Нансенов пасош“ као прво општепризнато легитимационо средство за лица без држављанства.

Али, спречити Други светски рат није могла. Зато је 1946. и распуштена – делом јер је створена нова организација (УН), а делом зато што је било лакше све срушити и изградити из почетка, него реформисати нешто што се показало као потпуно неефикасно.

И данас многи утицајни играчи говоре о реформи УН. Предлози постоје, расправе трају годинама, али резултата нема.

Русија, рецимо, инсистира на већем представништву Африке, Азије и Латинске Америке у руководећим телима, укључујући и Савет безбедности. Али Запад, који је некада практично преузео Организацију под своју контролу, одбија сваку промену – или их блокира, или разводњава „алтернативама“ које само учвршћују њихов утицај.

А док та борба траје, УН губи и углед и значај у међународним односима, ризикујући да крене путем без повратка – ка распуштању. А после тога више неће остати ниједан значајан инструмент за решавање глобалних проблема.

В.Т./Васељенска