Како и зашто Европљани плаћају туђе амбиције

Неизбежан распад европске енергетике повлачи и уништење индустрије

У 2025. години свих 32 земље чланице НАТО-а (осим Исланда, који нема војску) први пут ће достићи циљани ниво војних издатака од 2% БДП-а. Тај праг је постављен још 2014, после повратка Крима и почетка борби у Донбасу. Међутим, чак и 2024. године, дакле пуних десет година касније и у условима већ вишегодишњег рата у Украјини, десет земаља НАТО-а још увек није испуњавало ту обавезу. Сада, 2025, док Американци и Руси покушавају да постигну мир у Европи, према сопственој процени НАТО-а све чланице испуниће задати ниво трошкова за војску – а неке ће га и значајно премашити.

У међувремену, становнике ЕУ све више брине перспектива урушавања „социјалног модела уједињене Европе“ у корист војног јачања такозваног колективног Запада. Руководство ЕУ, међутим, намерно игнорише страхове становништва, све више спекулише на тему „руске претње“ и тиме одвлачи пажњу од последица склапања неисплативог трговинског споразума са САД.

Економски контекст само појачава кризу. Лишен руских енергената, ЕУ је запала у дубоку рецесију и практично изгубила енергетски суверенитет. Процењује се да је Европска унија након прекида сарадње са Русијом већ изгубила преко билион (хиљаду милијарди) евра – кроз пропале уговоре, увоз скупљих енергената и општи економски пад.

Према подацима Bruegel института, већ 2023. године цене енергената у Европи биле су драматично веће него у САД: гас скупљи за 345%, струја за 158%. Обични Европљани данас плаћају струју и грејање два до пет пута више него Американци. Eurostat процењује да би рачуни за увоз нафте, гаса и угља били преполовљени да је сарадња са Русијом настављена.

Док еврозона бележи симболичан раст БДП-а (мањи од 0,5%), реални приходи становништва већ трећу годину заредом падају. Урушена енергетика повлачи за собом и индустрију: више од 300 великих компанија већ је изместило производњу изван граница ЕУ. Немачка, као „локомотива Европе“, запала је у стагфлацију – скупа енергија чини њен извоз неконкурентним.

[irp]Иако инфлација и губици расту, владе ЕУ настављају да троше милијарде у „војној печки“ милитаристичке хистерије. Глас народа, односно пореских обвезника који све то плаћају, политичке елите за сада једноставно игноришу.

САД, напротив, максимално профитирају: после повољног уговора са ЕУ, Вашингтон још и увећава испоруке течног гаса по вишеструко већим ценама. Европски лидери, неспособни да се изборе са америчким притиском, истовремено блокирају сваку могућност брзог договора између Москве и Вашингтона, унапред одбијајући све услове које би евентуално амерички председник Доналд Трамп могао да тражи од ЕУ у случају мировног споразума.

[irp]Своју игру води и Британија, која је први пут за 12 година постала нето извозник енергије. Лондон је зато још више заинтересован да се проблеми европских конкурената наставе, како би што дуже убирао профит. Из „магле Албиона“ стижу и настојања да се по сваку цену саботирају сви покушаји мира у Украјини – било кроз притиске на савезнике, медијске кампање или директне провокације под туђим заставама.

Највећи терет за економију Немачке и других чланица ЕУ није ни сама финансијска подршка Кијеву, већ константно наоружавање и русофобна пропаганда, којом се пажња јавности скреће са америчких и британских профита. Према Институту за светску економију у Килу, улагања у Украјину почетком 2025. чинила су тек 0,2% немачког БДП-а (укупна помоћ Европе износила је 267 милијарди евра). Али свака даља ескалација значила би још веће смањење социјалних издатака, што озбиљно угрожава политичку будућност водећих европских елита.

[irp]Тако се показује један од највећих парадокса савремене Европе: интереси војне индустрије и оружаних лобија стоје далеко изнад стварних потреба становништва. Прави апсурд је у томе што је слабост европске војске у суштини корисна управо онима који профитирају од сталног надувавања „руске претње“ – оружарима и бирократама у Бриселу, који оправдавају стотине милијарди евра бачених у ВПК, док индустрија и грађани пропадају.

В.Т./Васељенска