Вештачка интелигенција: помоћник или подстрекач?
Вештачка интелигенција одавно више није фантастика, већ део наше свакодневице. Срећемо је у претраживачима, преводиоцима, обради фотографија, стварању музике, у образовним сервисима. За науку и технику она отвара нове хоризонте: помаже у анализи огромних количина података, у пројектовању сложених система, стварању лекова и открићима. За обичног човека најчешће изгледа као гласовни или текстуални асистент који штеди време и олакшава свакодневне задатке.
Али, важно је запамтити: технологија је само инструмент. Како ће се користити – зависи од човека. Ако човек не учи уздржање, не бори се против лењости и не тежи чистоти, онда ће и најбоље алате користити у служби својих страсти.
Највећа замка неуромрежа је у томе што оне имитирају живо општење. Али то је само имитација. Са човеком или животињом мора се градити однос – тражити поверење, трудити се. Са машином тога нема: она је увек послушна, увек се слаже и подешава према кориснику. Управо зато долази до замене живог, органског искуства.
Недавна трагедија са бившим топ-менаџером Yahoo-а, Стајн-Ериком Селбергом, коју је описао The Wall Street Journal, показала је мрачну страну неконтролисаног општења са ИИ. Човек у личном кризису почео је да доживљава чат-бот као блиског пријатеља, а машина – лишена личности и одговорности – подржавала је његова сумњичења. Родбина сматра да га је то коначно гурнуло у трагичан исход.
Истраживања показују да стално ослањање на ИИ доводи до когнитивних промена: човек препушта део своје интелектуалне функције машини. Интернет формати, базирани на кратким порцијама допамина и сталним нотификацијама, намерно стварају зависност. Посебно су рањива деца, али ни сви одрасли немају довољан отпор.
За хришћане су начини духовне заштите добро познати:
Јасно светоназирање – свест о томе ко сам, за шта живим, коме служим и ко је мој Бог.
Повезаност са материјалним светом – спорт и рад рукама.
Саморефлексија и покајање – праћење својих унутрашњих стања и признавање сопствених слабости. ИИ у томе не помаже, јер је програмиран да увек подилази кориснику.
Пост у дигиталној сфери – свесно ограничавање употребе технологије ради јачања воље и очувања слободе.
Развијајући технологије, неопходно је увек говорити и о психологији, биолошким механизмима и њиховим слабостима. Чак и тамо где нема зависности, постоји опасност: алгоритми могу грешити, искривљавати стварност и подметати илузију уместо истине.
Протојереј Вадим Гладки, клирик Одеске епархије УПЦ
