Емило Лабудовић:Убити Србина него шта!

Опет су нас навукли. Опет су нам бацили коску да се око ње кољемо и кољодавимо, као да нам је први пут. И опет смо им, онако биједним, острвљеним као бијесни пси, придали важност коју ничим не заслужују. Несвјесни да их одржавамо у животу тиме што их примјећујемо, што реагујемо на њихове бљувотине и пљувања, опет смо им пружили уже спаса из њихове клоаке недораслости времену и простору. Јер, они су „за дом спремни” само док насрћу на жене, дјецу и старце, а кад заиста загусти, онда су им, Срби, вјечито наивне будале, вадили муда из процијепа, ослобађали их и правили им државе. Па и ову у којој су „за дом спремни” и у којој се даноноћно курче и „убијају Србе” немилице.

„Убиј, Србина”, орило се у благој и питомој јесењој ноћи Максимиром! Па шта? Ништа ново и ништа први пут. Зар није само мјесец раније и Пољуд одјекивао истим ритмом? Пошто су закључили да и нема толико врба колико има Срба, „домољуби” би да пређу на директнији (србосјеком) начин решавања „српског питања” на Балкану. А како је процес „трећина плус трећина плус трећина” код њих скоро завршен, они би хтјели да ријеше и бију и убијају гдје год има српског ува. Али, између „хтјети” и „моћи” разлика је колико између Бога и шеширџије, тако да њихово максимирско добошарење личи на лавеж и скичање испрепаданих и свезаних паса – торњака док се вук слободно шета около. И зато, нека их. Ако не обратимо пажњу на њихово лајање, ако та њихова лупњава у канте мржње не наиђе на ехо с ове стране, заглунуће њих саме.

Друга, ништа мања и ништа наивнија „навлакуша” је којевитезање како се најновији „поход” и најава сјече Срба одвијао пред лицем предсједника нам и групе „браће” из Црне Горе!? Чудна ми чуда. Ова наша „блиједа слика предсједника” више и од усташког ножа боји се Пицуле и његовог аутомата, а ти вајни Црногорци који су, умјесто протеста, приложили транспарент извињења Дубровнику, јурнула би и клала Србе, нарочито своје, прије и од најострашћенијих усташа. Јер, ако ико нађе било какву разлику између Пицуле и Ранка Кривокапића и следбеника му, носићу га до наврх Ловћена.

Што се тиче Пицуле и његових, они никад неће престати да кукуријечу и прсе се као кикирези на свом буњишту, и ту је сваки протест и свако обраћање пажње на то само досипање горива њиховој локомотиви на издисају. Ништа мање залудан посао је и изненађивати се Јаковљевим страхом и одсуством његовог и личног и државничког достојанства. А што се Срба тиче, њих стварно треба можда не убијати али сировом мотком по туру свакако и свакодневно. Јер оваквима какви смо нама већих душмана и веће бруке не треба.

Само је питање дана кад ће се одјек максимирског дивљања, Јакову на очи и уши, стишати да би га замијенио неки други. И све док се тим г…нима не окрену леђа, она ће свој усташко – фашистички смрад ширити и на ове стране. А они „наши”, којима нос служи само за ушмркивање „белог” и лажних европских опијата у служби мамаца, тај смрад уопште неће сметати. Напротив.

Емило Лабудовић/Српска РТВ