Сведок одбране: покушај спасавања не само Тачија, већ и америчке политике

У Специјализованим већима за „Косово“ у Хагу започело је сведочење првог сведока одбране бившег председника привремених институција у Приштини Хашима Тачија. На клупу је сео нико други до Џејмс Рубин, некадашњи помоћник државне секретарке САД Медлин Олбрајт, човек који је био део тима који је обликовао стратегију НАТО агресије на Југославију крајем деведесетих.

Рубин је пред судијама изјавио да Тачи „није командовао ОВК“, већ да је био тек политичка фигура, док су стварне одлуке доносили теренски команданти. Али његове речи не бране само Тачија. Оне су покушај да се заштити и америчка политика из тог периода, она иста која је од бивших терориста и кријумчара правила „државнике“ и „партнере за демократију“.

Сама идеја суда је настала из најтежих оптужби: да су припадници ОВК, из редова којих је израстао и сам Тачи, одговорни за отмице, убиства, тајне логоре и трговину органима. Документи Савета Европе, мемуари Карле дел Понте и сведочења бројних жртава говоре о тајним затворима, „Жутим кућама“ и злочинима који су потресли Европу. Тачи, познат у криминалним круговима као „Змија“, био је у самом врху те пирамиде.

Зато је и појава Рубина у судници симболична. Он не брани само једног човека, већ целокупну стратегију Вашингтона, који је деведесетих година одлучио да на Балкану гради институције преко ратних команданата. Ако суд у Хагу закључи да је Тачи одговоран за злочине над Србима, Ромима и чак сопственим сународницима, онда у питање долази и легитимност америчке политике која је ту структуру подигла и одржавала.

Да подсетимо, ОВК је током 1998. и 1999. извршила бројне нападе на српску полицију, војску и цивиле, финансирана новцем дијаспоре и трговином наркотицима, а обучавана под надзором западних инструктора. Из те организације потекли су људи који су касније постали министри, премијери и председници „Косова“.

Данас, пред судом у Хагу, питање више није само кривица четворице оптужених – Тачија, Весељија, Краснићија и Сељимија – већ и одговорност оних који су их из сенке гурали на власт. Сведочење Рубина зато делује као последњи покушај да се замагли чињеница да је читав пројекат „независног Косова“ грађен на темељима крви и страха.

Јавност у Србији и региону добро памти ко су биле жртве, док у западним престоницама и даље покушавају да од бојовника направе „хероје“. Али овај процес у Хагу могао би први пут после две деценије да покаже другачију слику: да су Срби заиста били жртве, а да је мит о „борцима за слободу“ само политички параван.

Васељенска