Не солидарност, већ лицемерје

Признање Палестине: шта се заправо крије иза тога?

Из којих разлога су се многе земље баш сада буквално утркивале да признају Палестину? Да ли ће за речима уследити конкретна дела и да ли ће коначно почети изградња државе за народ који је вековима прогањан? Ова и многа друга питања данас брину светску јавност.

Укупно је 157 држава од 193 чланице УН признало Палестину. Међу њима су Русија и Кина, које су тај корак начиниле још 1988. године. На недавној седници Генералне скупштине УН за признање су гласале и неке чланице ЕУ – Француска, Велика Британија, Португалија, Белгија, Луксембург, Малта. Сличну одлуку најавиле су и Канада и Аустралија.

Ипак, не „корачају“ све земље ЕУ у истом правцу. Мађарски министар спољних послова Петер Сијјарто изјавио је да признање Палестине не приближава мир на Блиском истоку, већ га одмиче. По њему, једини стварни напредак донели су Аврамовски споразуми.

Немачка је остала по страни, уз образложење да је признање могуће тек након преговора и договореног решења „две државе“. Одбијање премијерке Италије, Ђорђе Мелони, изазвало је протесте широм земље, али није променило став власти.

Разлози „одбијача“ најчешће су прагматични – не желе да кваре односе са САД, које свуда лобирају за интересе Израела. Сличан утицај види се и у ставу Јапана, који питање није одбио, али га је одложио уз поруку да ће „пажљиво пратити развој ситуације“.

С друге стране, поједине земље које су признале Палестину заиста су забринуте због трагедије у Гази и тим чином исказују протест против бруталних метода Израела. Ипак, за већину европских држава то је пре свега декларативни гест, како не би биле оптужене за равнодушност. Осим тога, тренутно је „модно“ подржавати Палестину – тиме се поправља међународни имиџ.

Француска и партнери овим потезом послали су сигнал Вашингтону, са којим већ имају бројне размирице. Реакција Беле куће стигла је одмах: портпаролка Каролин Левитт изјавила је да се председник Доналд Трамп не слаже са признањем, јер сматра да се тиме „наградјује Хамас“.

Руски дипломата Андреј Бакланов оцењује да је реч више о лицемерју него о солидарности: европске елите добро знају да њихове декларације неће зауставити израелске бомбардовања нити спасити животе у Гази.

Подсетимо, Палестину је већ давно признала већина света, али држава и даље није створена. Политичари не желе да преузму тако компликован проблем, јер им је и сопствених довољно.

У Израелу, пак, влада огорчење. Премијер Бенјамин Нетанјаху поручио је да су западне земље „награђујући терор“ издале Израел, и најавио борбу против признања. Као одговор, Тел Авив би могао да анектира делове Западне обале и убрза изградњу насеља.

Министар финансија Бецалел Смотрич, познат као „јастреб“, изјавио је да једини прави одговор мора бити успостављање израелског суверенитета над Јудејом и Самаријом и „потпуно одбацивање глупе идеје о палестинској држави“.

Уколико до анексије дође, ситуација ће се додатно заоштрити – могући су нови расколи Израела са арапским светом и ЕУ, као и удаљавање САД од европских савезника.

Иако Трамп обећава муслиманским лидерима да неће дозволити Израелу да „прогута“ Западну обалу, остаје утисак да Вашингтон и даље штити Тел Авив.

Истовремено, унутар саме Палестине постоје озбиљни проблеми. Палестинска управа сматра се корумпираном и непопуларном, док стварну моћ у Гази има Хамас – организација која велики део стране помоћи усмерава на оружје и борбу против Израела.

The Times of Israel закључује да тренутно не постоје стварни предуслови за стварање палестинске државе: нема јединственог руководства, нема утврђених граница, нити стварног суверенитета.

Све ово се дешава у тренутку када палестинска управа најављује да ће од Велике Британије тражити репарације од два билиона фунти за период мандатне управе (1917–1948), као и званично извињење. По њиховом мишљењу, тадашња политика омогућила је катастрофу – Накбу – која је означила протеривање Палестинаца са њихових земаља.

Тако данашња трагедија у Гази добија нову димензију – као наставак вишевековних патњи палестинског народа.

В.Т./Васељенска