Од „борбе за права“ до фијаска: Нинић и Боровић хтели политички поен, добили правни шамар из Стразбура

Покушај адвокатског тандема Ивана Нинића и Љиљане Боровић да се баве међународним правом и да преко Европског суда за људска права издејствује пуштање из притвора младића оптуженог за вандализам и насиље током недавних наводно „студентских протеста“ завршио се потпуним фијаском.

Стразбур је њихов захтев, који је био примитивни покушај да зараде политичке поене,  за привремену меру не само одбацио као неоснован, већ је својом одлуком ставио до знања да ниједна међународна институција неће бити део механизма који, под изговором заштите људских права, покушава да разгради судски систем и легализује насиље.

Подносилац представке, Богдан Јовичић, ухапшен је 15. августа 2025. у Новом Саду због сумње да је током протеста учествовао у разбијању и уништавању просторија Српске напредне странке, као и моторног возила. Он се од тада налази у притвору, где му је обезбеђена и медицинска нега, јер је једно кратко време покушао да слободу издејствује штрајком глађу.   Управо на томе су Нинић и Боровић покушали да граде своју стратегију, тражећи од Европског суда његов премештај у специјализовану здравствену установу или одређивање кућног притвора уз електронски надзор.

У образложењу суда стоји да се такве привремене мере одређују искључиво у случајевима непосредног и озбиљног ризика по основна права, о чему у овом случају нема ни говора. Притвор, посебно када је законит и заснован на кривичном поступку, не представља основ за мешање међународног суда у одлуке домаћих институција. А овај случај јасно показује то је да је Нинић далеко вештији у легализованом извлачењу новца из државних и међународних фондова преко невладиних организација, него у озбиљној пракси међународног права, јер би у супротном горе наведено знао. 

Такође, случај  Јовичића показује и пластичан пример нечега што се у Србији понавља већ годинама, да одређени кругови адвоката, невладиних организација и политичких групација настоје да институционалне механизме претворе у средство притиска, како би се осумњичени за насиље представили као „политички затвореници“, а разбијене просторије и уништена имовина као „борба за слободу“. У таквој слици, сваки хулиган постаје „активиста“, а свака казна „прогон“. Стразбур је сада коначно  рекао оно што је српска јавност одавно знала, да то није заштита права, већ покушај рушења државних институција под плаштом демократије.

Њихов правни маневар завршио се баш онако како се и очекивало, безуспешно и понижавајуће. Стразбур је препознао овај политички маркетинг двоје адвоката, који на несрећи једног заведеног младог човека, покушавају да зараде политичке поене,  и вратио  документ на исти начин на који се враћа неозбиљна тужба,  без разматрања суштине.