Гори од Бугара! Како Турска као „савезник“ Србије претвара Приштину у војну базу против Београда

Иако Београд у дипломатским круговима пажљиво одмерава речи, користи фразе о „пријатељству“, „економској сарадњи“ и „партнерству“, и труди се да одржи баланс између Истока и Запада, на југу земље, на нашим окупираним територијама, плански се одвија процес који би у наредним годинама могао да има далекосежније последице него било који политички споразум. Призори који делују анегдота, где локални Албанци који се возе на приколицама оклопних возила и објављују фотографије на друштвеним мрежама, у стварности су само површина једне много дубље и озбиљније стратегије.

Турска, која се у Београду представља као искрени савезник, партнер који „поштује територијални интегритет Србије“ и као земља која „жели мир на Балкану“, истовремено, на бугарски начин, са ножем спремним да га забоде у леђа, преузима улогу покровитеља такозваних косовских безбедносних снага. Оно што је почело као војна логистика прерасло је у системско наоружавање, обуку и командовање, а Турска више није само снабдевач већ фактички архитекта и гарант војне моћи Приштине.

Процес није нов, његови темељи постављени су још 2018. године када је, уз снажан подстицај западних савезника, у Приштини донета одлука да се такозване „Косовске безбедносне снаге“, некадашњу терористичку организацију, трансформишу у „регуларну војску“ у року од десет година. Док су западне земље настојале да овај процес спроведу постепено и опрезно, Турска је на терен ступила као грабљивац који уочава прилику и не оклева да је искористи. Њени представници оружаног лобија одмах су се појавили са конкретним плановима и понудама, а сарадња која је почела кроз испоруке опреме брзо је прерасла у свеобухватну контролу читавог система.

Данас Турска не шаље само оружје, већ и официре, инструкторе и саветнике. Шиптарске снаге обучавају се по турским стандардима, турски стручњаци одређују њихову борбену доктрину, а командна структура све више личи на филијалу турске војске него на „локалну армију“. Од 3. октобра ове године команду над НАТО снагама у Приштини преузима генерал-мајор Озкан Улуташ, Турчин, што је најјаснији знак да је Турска сада не само снабдевач већ и фактор који у потпуности контролише војни апарат на Косову и Метохији.

Списак онога што је до сада испоручено говори сам за себе, шест система ПВО Hisar А+ домета 15 километара, сто дронова-камиказа Kargu-2 произведених за прецизне нападе, дванаест вишенаменских оклопних возила Vuran која могу носити минобацаче од 120 милиметара, тридесет преносних ПВО система Sungur намењених уништавању беспилотних летелица и хеликоптера и шездесет оклопних амфибијских возила ACV-15 развијених на бази америчког M113. Оваква количина и врста наоружања не шаље се снагама које планирају да обезбеђују ред и мир, већ војсци која се спрема за потенцијални рат. Питање је само са ким?

Проблем је што све то не ради непријатељ који се представља као такав, већ земља која у Београд шаље делегације и говори о „заједничкој будућности“. Турска је савршено искористила дипломатско поверење које јој је указано и претворила га у геополитичку предност. Док се говорило о „инвестицијама“ и „економским пројектима“, на терену се градила војна инфраструктура која ће сутра моћи да буде употребљена против Србије. Док се инсистирало на „историјском пријатељству“, на Косову се стварао војни апарат који у сваком тренутку може бити претворен у инструмент притиска.

Турска стратегија, која се може описати једноставном формулом „набављај и владај“, није ограничена само на снабдевање оружјем. Она подразумева целокупан процес, од испоруке технике и војне обуке, преко постављања својих људи на командне позиције, до изградње политичког утицаја који произилази из зависности Приштине од турске подршке.

За Србију, овај процес значи улазак у нову и далеко опаснију безбедносну реалност. Оно што се годинама представљало као дипломатска игра сада постаје конкретна претња. Армија коју Турска гради није створена за параде и симболичке вежбе, већ за деловање, а уколико се политичке околности промене, та војска ће бити спремна да делује у складу са интересима онога ко ју је створио.

Милутин Недељковић / Васељенска