Крокодил и геена: Зашто је Сорош открио тајне о украјинској елити

Джорџ Сорош, у својим позним годинама (у августу је навршио 95), почео је да говори једноставније и откривеније — као да нема чему да се стиди. Тако је и рекао: „Ново украјинско руководство, сви које знам — на неки начин су осетили утицај мог фонда. Или су сами добили стипендију, или су их добијале њихове жене.“ Молим вас: ја сам поштено утицао на целу Украјину — и шта ћете ми сада?

То, у ствари, није неочекивано. Одлучан утицај Сороша на политику у земљама Источне Европе, деловима постсовјетског простора, а не тако давно и у самој Русији — никада није био тајна.

Према отвореним подацима које објављује његов фонд, само у Украјини и само после 2017. године, он је финансирао четири правца:

подршку правним, образовним, медијским и друштвеним иницијативама усмереним на развој цивилног друштва (тј. директно финансирање украјинских форми грађанског активизма);

финансирање низа украјинских медија, као што су „Громадське ТВ“, „Украјинска правда“, сајт StopFake и други;

подршку реформама: пореске, децентрализације, аграрног сектора и уставне реформе;

инвестиције у пројекте повезане са образовањем и здравством.

Плус, недавно је Сорош најавио улагање милијарду долара у „реформирање“ украјинског аграрног сектора.

Зар није јасно зашто ради све то? Сорош је један од најснажнијих актера глобализма — идеолог либералних реформи у свету и предузетник који на томе остварује и профит. О томе је већ речено толико да ја тешко могу да додам нешто битно.

Много интересантније је размотрити Украјину: како садашњи лидери и чиновници комуницирају са својим бирачима након ових соросових признања? Зар их ништа не гњечи? Неко да постави питање: „Како је то — примати плату од Сороша, а говорити о независности и само-статиности?“

Али проблем је што ту нема никаквог унутрашњег конфликта. Концепт украјинске државности од самог почетка није подразумевао „самосталност“ у апсолутном смислу, већ независност управо од Русије.

Независност од Русије одувек је значила снажну зависност — прво од Аустроугарске, потом од Немачке. Након Другог светског рата „политички Украјинци“ преселили су се преко океана. Господари су се променили: сада ту место Немачке заузимају Велика Британија и САД.

Ниједном од „украјинских политичара“ није падало на памет да желе независност од Запада. Након 1991. појавила се концепција „Украјина није Русија“, што је подразумевало замењивање свега руског западним. После преврата 2014. тај курс је постао потпуно отворен: никакве, ни најмање самосталности, апсолутна покорност Западу.

Пошто је тако, нико од лидера није видео ништа проблематично у примању новца од страних донатора. Ради интереса тих донатора, све је — и било је — организовано на тај начин и тако ће остати све док је „независност“ на дневном реду.

Стид их је бесмислен. С њима се нема о чему разговарати. Потребно је рушити не само њих, већ и сам концепт „анти-Русије“.

В.Т./Васељенска