Апостоли нису били обични рибари: лекција о чудесном улову

Истинска слобода је када наш ум није везан ни за шта овде на земљи.

Зашто су будући апостоли оставили невероватан улов и пошли за Христом? Размишљамо о бесстрастију, ослобођењу од привезаности и истинском богатству душе.

Будући апостоли били су искусни рибари. Они су добро знали да њихов необичан улов није само срећа или случајност. Било је то натприродно чудо које прекида уобичајени ток ствари. Али оно што је било још поразније јесте то што, уместо да се радују улову и пожуре кући, остављају све и следе Онога који је учинио то чудо. То је као да човек, који освоји огромну суму на лутрији, одбије новац да би отишао да тражи онога ко му је дао добитне бројеве.

Када кажемо да су апостоли били „обични рибари“, грешимо. Они нису били тако обични као што изгледа.

Јер људи нису живели само од рибе. У њиховој души горела је жеђ за нечим много већим од обичног улова. Апостоли су, још као рибари, научили да управљају својим душама без пробоја – пробоји су наше привезаности. Није их привукао богат улов, нису размишљали о скупим мрежама, нису се саветовали са породицом пре него што су кренули за Христом. То захтева потпуно поверење и предају Богу.

Ко преда свој живот Богу, више се ничега не боји и не брине. Тако може живети само човек који поседује бестрастије. Никаке промене или околности живота не могу пореметити унутрашњу равнотежу таквог човека. Све врлине су само лепа омотница у којој лежи драгоцено ожерје бесстрастија и љубави.

Како стећи бесстрастије?

Да бисмо стекли бесстрастије, потребно је благодатно размишљање које нас учи да разликујемо дух од егоизма – „старог човека“ који паразитира на нашој личности. Питајмо се: „Ко се љути? Ко се увредио? Ко је раздражен?“ Наш его брзо открива себе пред мирним духом. Обично се „стари човек“ крије у хаосу мисли, или као притисак у грудима.

Када нас окружују искушења, потребно је остати усредсређен на бесстрастије и тих. То је најбољи начин да победимо све животне невоље. Егоизам се најбоље уништава бесстрастијем и молитвом. Дух је призван за вечни живот, а егоизам жели уживати у пролазном. Дух носи директно знање без речи и мисли – Бог говори човеку благодаћу кроз његов дух. Воља Божија долази као директно разумевање, без размишљања.

Преподобни Амвросије Оптински је говорио: „Врлина није крушка – не можеш је одмах појести“. Бесстрастије се не стиче одмах. Поčinje се малим корацима – смирено прихватати ситне ствари које су нас раније узнемиравале. Потом се учи на већим искушењима. Ако успемо да достигнемо бесстрастије чак и пред смрћу, не бојећи се болести и катастрофа, постаћемо потпуно слободни од привезаности.

Отпустити земно да би се нашао Бог
Док човек не прими благодат одозго, његове представе о Богу и вери остају само мишљења, чак и ако је професор теологије. Често книжно знање постаје разлог губитка вере. Мир долази онима који схвате: све у нашем животу осветљено је мудрошћу Творца.

Немамо потребу за журбом – Бог је све припремио још пре нашег рођења. Христос нас је већ спасао. Ако то не осећамо, значи да смо привезани за нешто земно. Све што треба да учинимо је да раширимо руке и пустимо оно што нас везује. Истинска слобода је када ум није везан ни за шта овде, а срце у потпуности припада Христу.

Бог је толико дубок у смирењу да га ни анђели не могу у потпуности схватити. Благодат је толико обилна да ниједно срце не може пред њим остати равнодушно. Свако јутро је као ново стварање света – улазимо у дан као први пут. Ноћ је као мала смрт, када душа напушта овај свет.

Наш греховни ум нам показује снове на јави, множи грешне представе и сумње, измишља оно што није стварно. Ђаво нам тако намеће идеје које могу довести до свађа, конфликата или чак ратова.

Размисли: ако је Бог љубав, зашто га не волети свим срцем? Ако је Бог радост, зашто се не радовати што је у нашем духу? Ако је Бог срећа, зашто не постати срећан одмах, схватајући да је Он узрок свега најбољег у нашем животу – спасења?

СПЖ