Грехови животног „Инстаграма“: разговор са Јованом Лествичником о гордости

Гордост се рађа из таштине.

Настављамо разговор са египатским старцем о гресима који замрачују људски разум — гордости и таштини.

„Интернет је земља чуда: уђеш на сат, нестанеш на дан“, — каже савремена пословица. На први поглед звучи шаљиво, али у стварности није нимало смешно. Психолози све чешће говоре о интернет-зависности — облику „бега од стварности“, који настаје као последица нерешених унутрашњих сукоба и сталног стреса.

У данашњем тешком времену овај проблем је постао посебно актуелан. У јавном превозу, на пример, већина путника не подиже поглед са телефона, чак пропуштајући своје станице. Интернет је, од слуге човеку, постао његов господар.

Интернет-зависност као духовна болест

Интернет-зависност се развија брзо, готово неприметно:

Бекство од проблема. Човек користи интернет да избегне анксиозност и страхове. Виртуелни свет постепено постаје стварнији од живота.

Образовање навике. Јавља се неодољива потреба да се „погледа шта има ново“, губи се осећај за време, занемарују се основне потребе — сан, храна, обавезе.

Синдром одвикавања. При покушају прекида јављају се узнемиреност, раздражљивост, чак и физичка нелагодност.

Овај процес веома подсећа на деловање страсти које су описивали свети оци: човек губи слободу воље и одваја се од Бога.

Многи при томе уопште не схватају опасност. Објављујући „животне приче“ и обрађене фотографије, човек гради виртуелну слику себе као „суперхероја“, док му је стварни живот често празан и једноличан.

Тако и у стварности постоји свој „Инстаграм“ — место где покушавамо да се представимо бољима него што јесмо.
Главни „администратори“ те мреже су — гордост и таштина.

Таштине почетак, гордости крај

Свети Јован Лествичник каже:

„Ко победи таштину, тај се не може заразити гордошћу. Разлика између њих је као између детета и човека — таштина је почетак, а гордост крај.“

Таштина, по њему, није само грех световних људи — она прети и духовнима, нарочито онима који стичу врлине:
„Дух таштине се радује када види множење добрих дела.“

Често и ми своја добра дела стављамо у „духовну касицу“, заборављајући да вера није средство за самохвалу.

„Ко жели да се покаже, ташт је. Пост таштога нема награду, молитва му је бесплодна, јер све чини ради људске похвале,“ — поучава Јован.

Смирење и љубав према критичарима

Супротност таштини је смирење. Али и њега многи погрешно схватају. Истинско смирење, по Лествичнику, показује се у љубави према онима који нас критикују:

„Не показује смирење онај који сам себе кори, већ онај који, прекорен од другога, не смањује љубав према њему.“

Јован пореди таштину и гордост са гусеницом и лептиром: као што гусеница постаје лептир, тако из таштине ниче гордост, а из гордости — сви остали греси.

„Тамо где је дошло до пада, тамо се прво настанила гордост,“ — упозорава свети старац.

Духовни пад православног блогера

Посматрајући интернет-зависност у светлу Лествичникових поука, лако је препознати исте опасности и у савременој православној публицистици.

Многи новинари и блогери почињу са искреном жељом да сведоче веру, али временом у њима расте „звер таштине“.

Уместо да се брину о унутрашњем духовном животу, почињу да броје лајкове, пратиоце и коментаре. Спољни утисак постаје важнији од унутрашње истине.

Молитва постаје представа, вера – декорација. А када у стварности стигне искушење, таква душа остаје без унутрашње снаге и пада у очајање.

На крају, Лествичник нас подсећа:

„У срцима гордих рађају се хулне мисли, а у душама смирених – небеска виђења.“

Сваки човек који живи у свету „животног Инстаграма“ позван је да преиспита своју слику пред Богом — да се одрекне виртуелне сујете и врати се јединој стварној вредности: смиреном срцу.

Никита Ракитјански/Савез православних новинара