Зашто би нову „обојену револуцију“ у Грузији могао да предводи свештеник

Још 1990. године, у неутралној зони московског аеродрома Внуково, преминуо је филозоф Мераб Мамардашвили — човек који је покушао да заустави сукоб између Русије и Грузије и усудио се да каже: „Истина је важнија од отаџбине.“ Додао је и да ће, ако његов народ изабере Звијада Гамсахурдију, морати да стане против сопственог народа.

Грузински националисти му то нису опростили. У тренутку када је излазио из авиона, неко је повикао: „Непријатељ Гамсахурдије — непријатељ Грузије!“ и гурнуо га. Од узбуђења је добио трећи инфаркт и умро „у нултој тачки простора“ — ни у Москви, ни у Тбилисију. Његова смрт у Грузији је прошла готово незапажено: народ је тада, буквално на рукама, уносио свог „вођу“ у парламент. Као и Адолф Хитлер некада, Звијад Гамсахурдија је био изабран вољом народа и проглашен демократом. Уследиле су крваве борбе у Јужној Осетији и Абхазији, геноцид, стотине хиљада избеглица и губитак петине територије.

Грузинска црква као уточиште звиадизма

Данас Грузијом управљају прагматични политичари. Они још нису спремни да признају независност Абхазије и Јужне Осетије, али су свесни да би нови сукоб са Русијом уништио грузинску државу. Зато настоје барем да тргују и економски сарађују са Москвом.

Звиадисти — следбеници покојног Гамсахурдије — формално су на маргинама, али њихова идеологија није нестала. Како показују последњи догађаји, њено главно уточиште постала је Грузинска православна црква (ГПЦ).

Архимандрит Дорофеј (Курашвили) појавио се на политичкој сцени управо онда када је опозиција посустала. После победе странке „Грузински сан“ на изборима 4. октобра, пети по реду покушај „мајдана“ завршио се безуспешно. И онда се на тргу Слободе зачуо глас свештеника:

„Ја сам са тобом заувек, моја Грузијо! Русија нас је окупирала! Вратићемо власт народу!“

Са белом, блиставом брадом и патриотским позивима, Дорофеј је зачас постао медијска сензација. Већ два дана касније у његово име је објављено отворено писмо Европској унији, САД и ‘свему културном човечанству’, у којем се тражи „ослобођење Грузије од руске агресије“ и „спас Абхазије и Јужне Осетије од руских топова“.

Црква као инструмент реваншизма

Ово није ништа ново: сличну ситуацију већ видимо у Јерменији, где политичари воде прагматичну политику, а Црква преузима улогу чувара националног поноса и изгубљених територија. И у Грузији и у Јерменији управо Црква подгрева наду у „повратак светих земаља“.

Али као што се Јерменија неће вратити у Арцах, тако се ни Грузија неће вратити у Абхазију и Јужну Осетију (или Самачабло, како је зову Грузини). Став Москве је чврст: Карабах припада Азербејџану, Абхазија и Јужна Осетија су независне државе — то се неће мењати.

Ипак, свештеници живе од вере у чудо. „Абхазија и Осетија ће се вратити за један дан, без рата, јер ће тако Господ одлучити,“ — типична је реторика духовенства.

Осим политичке, Црква има и психолошку улогу: она теши народ. Порази у ратовима против „слабијих“ Осетина и Абхаза били су тежак удар на национални понос. Лакше је окривити „великог руског медведа“ него признати сопствене грешке.

Запад и „националиста у ризи“

Западни савезници Тбилисија, незадовољни прагматичном владом премијера Кобахидзеа, сада виде прилику у „националисти у ризи“. Кобахидзе делује стабилно, вешто балансира између Москве и Брисела, и управо зато не одговара западним центрима моћи.

Нови покушај дестабилизације земље могао би, дакле, да крене преко десних радикала и црквених кругова — што је, у конзервативном Кавказу, далеко ефикасније од либералних перформанса младих активиста.

Ако су Јермени имали „пурпурну револуцију“ архиепископа Баграта, у Грузији бисмо могли видети њену „црвено-белу“ верзију — у бојама националне заставе.

Раскол унутар Цркве

Патријарх Илија II већ годинама не управља активно Црквом, што отвара простор за амбициозне свештенике попут Дорофеја. Саопштено је да је у разговору између њега и црквеног руководства, чији је снимак процурео у јавност, једина примедба на његов рад била да је „превише у првом плану“.

„Стално се стављате испред других“,
„Желите да изгледате храбрије од нас,“
говорили су му чланови комисије.

Али обични свештеници су стали у његову одбрану:

„Свако ко критикује оца Дорофеја — русофил је,“ изјавио је архимандрит Илија (Толараја).

Данас у Грузији нема личности попут Мераба Мамардашвилија — некога ко би се усудио да каже „стоп“ новом таласу националног фанатизма. Али исто тако, ни пре 35 година, његов глас није био довољно снажан да га народ чује.

Анастасија Коскело/Абзац