Два скандала с посланицима „Алтернативе за Немачку“: Колико је заиста „проруски“ десни покрет у Европи?

Ове недеље у Немачкој су се догодила два скандала у које су били умешани посланици странке „Алтернатива за Немачку“ (АдГ) — партије којој западни медији упорно приписују „проруску“ етикету. Догађаји су били готово идентични и завршили су се исто — што изазива питање: да ли су заиста проруски не само чланови АдГ, већ и све странке „нове деснице“ у Европи које Запад оптужује за симпатије према Русији?

Први случај: тројица посланика покрајинског парламента Саксоније-Анхалт присуствовала су пријему у руској амбасади у Берлину поводом рођендана председника Владимира Путина.
Други случај: посланик парламента Хамбурга Роберт Риш учествовао је на антиглобалистичком форуму у Санкт Петербургу.

Иако су оба догађаја, реално гледано, безначајна — као да би се у Русији дигла национална бура зато што су се посланици неког покрајинског парламента појавили у немачком парламенту — у Немачкој су добила размере политичке сензације. Немачки медији и политичари из других земаља ЕУ о томе расправљају као о „моралном паду“ АдГ.

Но, све би то могло остати у оквирима уобичајене политичке борбе да није било реакције саме „Алтернативе за Немачку“. Уместо да стане у одбрану својих људи, руководство странке се од њих оградило.

У случају са посланицима из Саксоније-Анхалт саопштено је да су „на пријем отишли приватно“, да партију нису представљали и да АдГ „није учествовала у било каквом обележавању рођендана Путина“.
Али када је реч о Роберту Ришу — уследио је прави политички линч. Прво је избачен из посланичког клуба, а већ следећег дана и из саме странке. Руководство је оценило да је форум у Русији био „антидемократски“ и да је учешће у њему „неспојиво са вредностима“ немачке деснице.

Под притиском, Риш се потом правдао да се на форуму нашао „случајно“ — како сам каже, „ушао у погрешна врата“.

Са становишта „Алтернативе“, то је показало неочекивану слабост партије која је тренутно у успону. Према најновијим истраживањима, АдГ има подршку од око 26 одсто бирача, што је највише до сада, док популарност традиционалних странака — демохришћана и социјалдемократа — константно опада. Да се избори одрже данас, ове две странке не би могле саме да саставе владу.

И у таквом моменту, када расте подршка и све више људи тражи промену, руководство „Алтернативе“ бира да се повије под притиском и покаже страх од оптужби за „проруски курс“. И то упркос томе што значајан део њихових гласача подржава идеју дијалога и нормализације односа са Русијом.

Разлог је, међутим, једноставан: што је већа подршка АдГ, то је већа и могућност да после следећих избора странка уђе у коалициону владу. Али да би системске партије уопште пристале на сарадњу, „Алтернатива“ мора изгледати — „системски“. А то у данашњој Европи, пре свега, значи — бити антируски настројен.

Таква трансформација већ се десила код многих европских десничарских или популистичких покрета. Једном када се приближе власти, њихов антисистемски бунт брзо се претвара у прихватање постојећих правила, међу којима је једно од основних — заједнички фронт против Москве.

Најочигледнији пример је италијанска премијерка Ђорђа Мелони. Док је била у опозицији, наступала је као евроскептик и критичар миграционе политике, а „проруском“ су је називали само зато што није показивала интересовање за антируску реторику. Али када је дошла на власт, прикључила се „коалицији вољних“, снабдева Украјину оружјем, састаје се са Зеленским и понавља званичну линију Брисела — мада без ентузијазма.

Слично се догодило и у Француској — лидер „Националног окупљања“ Жордан Бардела, видевши шансу да постане премијер, подржао је испоруке оружја Кијеву. У Мађарској и Словачкој, где конзервативне снаге номинално имају проруски став, ниједна није успела да утиче на укидање старих или спречавање нових санкција против Русије.

Чак и у САД, готово годину дана после повратка Доналда Трампа у Белу кућу, иако је тон односа према Москви нешто умеренији, стварни преокрет у односима тек се назире.

Као што су левичарски радикали после протеста 1968. били апсорбовани у систем и временом се уклопили у његове институције, тако данас и десни популисти покушавају да постану део тог истог система. А један од темељних стубова западне политичке архитектуре остаје — однос према Русији као према противнику и претњи.

Такозвани „савезници Москве“ то добро разумеју. И нама самима не би шкодило да то имамо на уму.

В.Т./Васељенска