Сценографија злочина, улаз слободан: Устав нестаје у Томпсоновом бису

Кад један музичар виче „За дом спремни“ са бине, то је проблем. Кад му пола милиона људи одговара – то је дијагноза.

Марко Перковић Томпсон, човјек коме микрофон служи као мегафон за ревизију историје, поново је узбуркао јавност — или бар оно што је од јавности остало.

Овога пута, кривичну пријаву против њега поднијели су људи који од усташтва нису читали Википедију, већ су га преживјели. Са њима и неколико антифашистичких организација.

Томпсон је, наиме, у јулу и августу ове године одржао два концерта — у Загребу и Сињу — гдје је, као и обично, испред бине летјело више деснице него конфета. Поздрав који је у Другом светском рату значио смрт, логор и прогон, данас је постао музички увод у „национални понос“.

Пријава је поднијета. Закони су наведени. Уставни суд је већ одавно рекао шта мисли о покличу „За дом спремни“. Европски суд за људска права потврдио је да то није питање укуса, већ цивилизацијске границе. Али све то дјелује као документа из друге димензије — оне у којој Хрватска још покушава да буде демократско друштво. У овој стварној, у којој Томпсон добија селфије с премијером и аплаузе од министара, устав изгледа више као постер него као обавеза.

На Хиподрому у Загребу било је око пола милиона људи. Политичари, дјеца, породице. И сви у глас — „За дом спремни“. Камере су снимале, премијер се осмјехивао, нико није ометао јавни ред и мир, јер је изгледа јавни ред постао – усташка нота у Ц-дуру

Ако некоме све ово дјелује као случајност, нека погледа датум концерта у Сињу: 4. август, годишњица акције „Олуја“. Јасна порука: прогон 250.000 Срба, стотине убијених и несталих — све то може да стане у програм једне „свечане манифестације“. Са пјесмом, заставама, и, наравно, покличем.

У Хрватској данас, да поднесеш пријаву против Томпсона значи да си аутоматски у „један одсто“ који „нема утицај“. Тако бар тврде коментатори на порталима. Али то један одсто је једини део друштва који се сјећа шта је било прије него што су усташке капе постале дио сценографије, а не ратне опреме.

Нажалост, све већи број младих понавља оно што није научио у школи, већ на Јутјубу, стадиону или концерту. Они не вичу „За дом спремни“ јер разумију значење, већ зато што је то — нормализовано. И јер нема санкције. Нема стида. А очигледно — нема ни жеље да се тај круг прекине.

У Хрватској је Томпсон више од музичара. Он је званични ди-џеј културног заборава. А док држава ћути, или се слика с њим, не чуди што млади умјесто историје добијају рефрене.

Уз „За дом спремни“, изгледа, најспремнији су – да ништа не промијене.

ИН4С