МАСАКР НАД СРБИМА У ГОСПИЋУ: Убијени цивили, жене и деца, а налогодавци данас на функцијама!

Трагично сећање на злочин над госпићким Србима 1991. године – 129 убијених цивила, жене и деца одвођени из својих домова. Хрватска војска и полиција одговорне, а многи починиоци и даље на слободи.

Пре тачно 34 године, у јесен 1991. године, догодио се један од најмрачнијих злочина током рата у Хрватској – масовно убијање госпићких Срба, које су починили припадници хрватске војске и полиције. Њихове жртве били су цивили које су, како сведоче преживели и бројни извештаји, хрватске снаге одводиле из њихових кућа и станова, често под маскама, а затим их ликвидирале на више локација и на различите начине.

Према подацима Документационо-информационог центра „Веритас“, у овом злочину убијено је најмање 129 лица српске националности, међу којима је било 39 жена. Готово половина њих убијена је у периоду од 16. до 18. октобра 1991. године.

Међу ликвидиранима се налазило десет брачних парова и четири целе породице – отац, мајка и дете. До данас су пронађени и достојно сахрањени посмртни остаци само 60 жртава, док се за осталима још увек трага, саопштили су из „Веритаса“.

Организација је истакла да је о овим ликвидацијама српских цивила био обавештен читав политички, војни и полицијски врх тадашње хрватске државе.

Крајем децембра исте године, припадници ЈНА пронашли су 24 угљенисана тела српских цивила у зони раздвајања зараћених страна. Захваљујући извештајима међународних медија и хуманитарних организација, за овај злочин је убрзо сазнала и међународна заједница. Под притиском страних фактора, тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман био је приморан да нареди истрагу о тим ликвидацијама.

Међутим, иако су докази јасно указивали на оне који су давали наређења и оне који су убијали, случај је убрзо стављен ад ацта. Тела убијених премештана су из примарних у секундарне гробнице, како би се прикрили трагови злочина.

Недуго затим, Тужилаштво Хашког трибунала покренуло је истрагу о овом случају, али је пре подизања оптужнице предмет пребачен хрватском правосуђу.

У марту 2001. године, Жупанијско тужилаштво у Ријеци подигло је оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина над цивилима. Оптужени су да су незаконито хапсили и убијали најмање 50 људи.

Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године, Тихомир Орешковић, тада секретар Оперативног штаба у Госпићу, осуђен је на 15 година затвора, Мирко Норац, командант 118. бригаде Хрватске војске, на 12 година, а Стјепан Грандић, командант Друге бојне, на 10 година.

Иста пресуда ослободила је Норца, Орешковића и Ивицу Рожића због недостатка доказа за убиство тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године одведени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту. Против Милана Чанића оптужба је одбијена.

„Веритас“ је годинама касније више пута истицао да међународне и домаће организације и институције сваке године постављају исто питање – зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је у том судском поступку несумњиво утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба.

Како наводе, таквих особа има више десетина, а многи од њих и данас заузимају високе функције у хрватској војсци, полицији и државним институцијама.

Породице ликвидираних Срба из Госпића посебно погађа чињеница да су сва тројица осуђених већ одавно на слободи, док се, с друге стране, ништа не предузима у потрази за још 69 посмртних остатака њихових најмилијих.

Према попису становништва из 1991. године, у Госпићу је живело 9.025 становника, од чега је 36 одсто било Срба, а 3 одсто Југословена. Двадесет година касније, према попису из 2021, у Госпићу и околним насељима живи 11.502 становника, од којих су само 412 Срби, односно 3,58 одсто укупне популације.

Срна