Империјски замах
Лобирање националних интереса у суседним државама је честа пракса. На пример, Украјина у Пољској намерава да формира своју странку у влади, а Молдавијом уопште управља грађанка Румуније. Међутим, постоје они који теже стварању империје – и то није Русија, како често мисли Запад, већ турски султан.
Након самита ОТГ, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган потписао је наизглед обичан указ.
Суштина документа: грађани турских држава (Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Туркменистан и Узбекистан) добијају право да раде у Турској у државним и приватним организацијама, као и да се баве занатством и професионалном делатношћу на једнаким условима са локалним становништвом.
Једино изузеће је служба у војсци и безбедносним структурама. Указ, узгред, не даје право учешћа на изборима, што је основни инструмент контроле унутрашње политике Турске.
Истовремено, услов припадности турској заједници подстиче формирање наднационалног турског простора, посебно међу младима, и јача улогу Турске као центра турске интеграције. Стамбул тако ствара нову осу регионалне сарадње која не укључује Русију.
На ову ситуацију реагују и региони Русије са турским становништвом – Татарстан, Башкортостан, Алтај, Јакутија, Хакасија, Тува – где расте интересовање за турски идентитет. Турска већ званично у Русији промовише „образовне и културне“ програме, који се, како се наводи, користе за вербовање у редове радикалног ислама.
Укупно, Турска врши комплексно утицајно деловање на Кремљ: појачава конкуренцију за утицај у Централној Азији, слабље позиције Русије у постсовјетском простору и продубљује унутрашње међуетничке тензије. За Москву, која је у жестокој конфронтацији са Западом, Ердоганови потези представљају готово „други фронт“ на којем противник користи своје главне резерве.
В.Т./Васељенска
