ХРОНИКА ПРОДАЈЕ НИС-а Улога Тадића и Коштунице у енергетској трговини са Русијом: Политички уступак под маском стратешког партнерства

Економски стручњаци су указивали да није спроведен никакав тендер, није постојала процена вредности компаније од независног ревизора. „Ако уговор буде склопљен, неко ће кад-тад одговарати“, био је коментар економисте Мирослава Прокопијевића.

Продаја Нафтне индустрије Србије (НИС) 2008. године један је од најзначајнијих и најконтроверзнијих догађаја у новијој економској и политичкој историји Србије. Продаја НИС-а 2008. била је политички договор под плаштом „стратешког партнерства“, склопљен у тренутку када је Србији била потребна руска подршка због Косова и Метохије. Економски гледано, уговор је био неповољан за Србију: НИС је продат испод вредности, без тендера и уз гаранције које су фаворизовале Русију. Политички, тај потез је учврстио српско-руске односе и постао основа данашњег присуства Русије у српском енергетском сектору. Такође, и основа за америчке санкције против ове компаније која је у већинском власништву руских енергетских гиганата Гаспрома и Гаспромњефта.

За разумевање целокупне ситуације, вратимо се у период 2007–2008. године… Србија је била на политичкој прекретници.

На власти је била коалиција Демократска странка (ДС), ДСС, Г17 плус и Нова Србија, Војислав Коштуница (Демократска странка Србије) био је премијер, а лидер ДС Борис Тадић уједно је био председник Србије.

Заједнички интерес

Односи у коалицији били су напети. Непуних пет година је прошло од убиства премијера Србије и лидера демократа Зорана Ђинђића, који је током своје кратке премијерске каријере имао велике сукобе с тадашњим председником СРЈ Војиславом Коштуницом, а који су кулминирали изручењем Слободана Милошевића Хагу. Након убиства Ђинђића дуго се говорило о политичкој позадини атентата, тужилаштво је најављивало и саслушање Коштунице, али до тога никада није дошло.

Борис Тадић и ДС, изгледало је тако, наставили су Ђинђићеву политику, нагињали су Западу, Коштуница је инсистирао на очувању веза са Русијом. Како су се, онда, и зашто ова два дијаметрално супротна политичара нашла у заједничкој позицији?

За Коштуницу је енергетски договор с Русијом и продаја НИС‑а била и геостратешка прилика да повећа утицај Србије према истоку и да добије видљиву, а не само реторичку, корист од партнерства са Русијом.

За Тадића је прихватање сарадње с Руском Федерацијом била прилика да на том пољу постигне нешто конкретно, а што би му могло помоћи у балансирању спољне политике, али и у предизборној кампањи — будући да је већ планирао реизбор.

А обојици је било корисно да покажу да је Србија постала мост између два света баш у њихово време.

Међутим, уместо да се продаја НИС-а спроведе као међународни тендер, што је био уобичајени поступак, српска влада је одлучила да НИС укључи у шири „енергетски споразум“ са Руском Федерацијом. Тај споразум је обухватао: изградњу гасовода Јужни ток кроз Србију, проширење подземног складишта гаса Банатски Двор и продају НИС-а руској државној компанији Гаспромњефт.

Српска страна је тврдила да ће гасовод и енергетско партнерство донети дугорочне користи и енергетску сигурност, док су критичари говорили да се НИС продаје испод сваке цене, фактички као „поклон“ у замену за политичку подршку Русије у Савету безбедности УН око питања КиМ.

Детаљи уговора, реакције

Уговор је потписан 25. јануара 2008. године у Београду, према којем је Гаспромњефт купио 51% акција НИС-а за 400 милиона евра. Руска компанија се обавезала на инвестиције од 500 милиона евра у модернизацију. Уговор је предвиђао и привилегован положај Гаспрома у Србији у будућим енергетским пројектима.

Председници Србије и Русије Борис Тадић и Дмитриј Медведев потписали су и заједничку изјаву.

НИС је тада био процењен на најмање 2–2,5 милијарде евра (према независним анализама), што је изазвало жестоке критике јер је цена продаје била неколико пута мања од реалне тржишне вредности.

Демократска странка Србије (ДСС) и Коштуница су продају бранили као „стратешко партнерство са братском Русијом“ и начин да Србија обезбеди енергетску стабилност и политичку подршку.

Демократска странка (ДС), иако је формално била део власти, имала је подељено мишљење. Борис Тадић је касније изјавио да уговор није био економски повољан, али да је био „неопходан политички компромис“.

Опозиција, укључујући ЛДП и СРС, нападала је споразум — ЛДП је сматрао да је то „пут ка енергетској колонизацији“, радикали су истицали да је НИС „продат у бесцење“.

Економски стручњаци су указивали да није спроведен никакав тендер, није постојала процена вредности компаније од независног ревизора.

„Ако уговор буде склопљен, неко ће кад-тад одговарати“, био је коментар економисте Мирослава Прокопијевића.

Гаспромњефт је добио ексклузивна права у сектору прераде и дистрибуције нафте, обећане инвестиције су реализоване тек делимично и са закашњењем.

Од трансформације до санкција

Од 2009. године, НИС је постао део Гаспромњефта који је модернизовао рафинерију у Панчеву, развио мрежу бензинских станица у региону и претворио компанију у једну од најпрофитабилнијих у Србији. До 2013. године, Гаспромњефт је повећао удео на 56,15% акција, док држава Србија задржава 29,87% (остатак је на слободном тржишту).

Гаспромњефт је на европску „црну листу“ стављен први пут у септембру 2014. године. Европским санкцијама, међутим, тада није био погођен и руски гасни сектор, нити највећи светски произвођач гаса — Гаспром. Руска инвазија на Украјину 2022. године и санкције Европске уније према Москви донеле су прве наговештаје могућег лошег сценарија по Србију, нарочито када у склопу осмог пакета санкција Руској Федерацији није било изузећа за нафту за Западни Балкан.

У јануару 2025. званично је саопштено да ће САД увести санкције НИС-у који је у већинском власништву руских енергетских гиганата, а 1. новембра, у 6 ујутру по нашем времену, санкције су ступиле на снагу.

Курир