Министар из Пленковићеве владе сликао терористу који је пуцао у Београду

Дан после пуцњаве испред Народне скупштине, клупко се све више одмотава. Испод површине једног наизглед изолованог напада, појављују се детаљи који упућују на много шири контекст и отварају озбиљнија политичка, безбедносна и регионална питања. Фотографија у којој се Владан Анђелковић појављује уз Пленковића изазвала је први шок, али убрзо се показало да је то тек површина онога што би могло да стоји иза целе приче.

На њој, Владан Анђелковић, човек који је пуцао у Београду, стоји поред хрватског премијера Андреја Пленковића. Фотографија је, како се тврди, настала 9. јуна у Ријеци, а снимљена је, наводно, од стране министра у Пленковићевој влади – Давора Филиповића. Хрватски медији су одмах пожурили да фотографију прогласе фотомонтажом, али без уверљивих доказа. Брзина којом су реаговали још више је подгрејала сумње.

У међувремену, појављују се нови подаци. Нападач је у Србију дошао свега неколико дана пре напада, након што је претходно провео три и по месеца у Хрватској. Према медијским наводима, у тренутку хапшења је тражио да се његовој породици, жени и ћерки, које се налазе у Хрватској јави да је „посао обављен“. Шта тачно значи та порука, за кога је „посао“ био, остаје питање.

Оно што целу ствар чини још тежом јесте место на коме се напад догодио. Напад је изведен испред Скупштине, у такозваном Ћациленду у ком бораве људи који су против блокада и протеста. Сам председник је навео да је ово напад на место које је упориште другачијег мишљења у оносу на оно које се намеће месецима од стране демонстраната.

Рањен је Милан Богдановић, породичан човек, који није активиста нити јавна личност. По изјави нападача то је био његов насумични избор.

Но, уместо солидарности и људске подршке, на мрежама се појављују шале, цинизам и подсмех иако је један грађанин могао да изгуби живот и здрава логика налаже да у тим ситуацијама нема простора за хумор било које врсте. Тако је, рецимо, глумица Бојана Маљевић на Иксу ( некадашњем Твитеру ) написала: „димљени ћаци“, алудирајући на шатор у пламену и жртву напада.

Када се све ово повеже, фотографија са премијером друге државе, министар који је ту фотографију снимио, боравак нападача у Хрватској, породица која је тамо остала, и симболична порука о „обављеном послу“ онда више не говоримо о пуком злочину појединца.

Поставља се озбиљно питање: колико је и на које све начине Хрватска повезана са овим догађајем и са самим протестима.
Како је могуће да човек који пуца у Београду има фотографију са премијером друге државе, коју је сликао његов министар и како то да се најгласнији заговорници блокада, у тренутку напада, налазе управо у Хрватској?

Васељенска