Резолуцијама против Србије: Европски парламент као инструмент притиска
Фото: Принтскрин
Европски парламент се свесрдно труди да Србији поставља неразумне услове и кроз резолуције шаље политичке поруке притиска. Последња у низу резолуција у којој се осуђује „пораст репресије и политичке тензије“ у Србији, усвојена поводом трагичног догађаја у Новом Саду када је пала надстрешница на железничкој станици, само је једна у низу, али свакако није најапсурднија.
Ако се осврнемо уназад, видимо јасан образац — резолуције које, мада формално необавезујуће, имају за циљ да Србију прикажу као реметилачки фактор у региону, земљу која наводно не поштује основна људска права и демократске принципе. А истина је да многе од тих иницијатива не потичу чак ни из Брисела, већ управо из Београда, од оних који у недостатку подршке у сопственој земљи траже потврду и ослонац споља.
Још 2022. године, Европски парламент је усвојио резолуцију у којој се Српска православна црква отворено оптужује да „подстиче напетости“ на Балкану и изазива конфликте. Замислите само, једна од најстаријих институција српског народа, оптужена је од стране европских посланика за изазивање рата. Као да неко тамо у Стразбуру не разуме, или не жели да разуме, историјску и духовну улогу СПЦ у нашем народу.
У јулу 2023. године донета је резолуција којом се од пет држава чланица ЕУ, али и саме Србије, тражи да признају самопроглашену независност Косова. То се, наравно, није десило, нити ће се десити.
Затим је у јануару 2022. Европски парламент донео документ у којем се тражи да Србији буду ускраћени европски фондови ако не уведе санкције Русији. Неки би то назвали уценом, неки „условљавањем европских интеграција“, али суштина је иста, вршење политичког притиска.
У јануару 2023. резолуцијом је затражено да се Србији укину приступни фондови ако се „не одрекне“ Милорада Додика. Дакле, Србији се отворено сугерише да не поштује институције Републике Српске и легално изабране представнике српског народа преко Дрине.
Маја 2023. Европски парламент је, поводом трагедије у школи „Владислав Рибникар“, донео још једну резолуцију, тражећи политичку одговорност за догађај који је потресао целу нацију. А у октобру исте године нови документ, овога пута у вези са дешавањима у Бањској. Поново претње обуставом преговора и увођењем санкција уколико се не испуне услови које прописује Брисел
Да будемо начисто, резолуције Европског парламента нису обавезујуће. Оне немају правну тежину, нити утичу директно на рад извршних институција ЕУ, али служе као политички притисак. Како је положај овог тела у структури Уније прилично маргинализован, посланици често прибегавају усвајању оваквих симболичних докумената како би се учинили релевантним. Од климе, преко Газе, Индијанаца, до Србије. Само да се нешто изгласа.
Парадоксално је да се, иако резолуције Европског парламента немају правну снагу, њихови медијски и политички одјеци у Србији доживљавају као директива, као казна или претња. Управо због тога би требало јасно указати на континуитет оваквог поступања и поставити питање: ко их подстиче и коме служе?
Зато је важно разјаснити: Србија није земља којом се управља преко резолуција и спољних директива. Наш суверенитет и интегритет нису на продају, нити су простор за политичке експерименте. Структуре које такве документе користе као алат за стварање унутрашњег хаоса и наметање наратива да „нешто није у реду“ у ствари, злоупотребљавају европске институције за сопствене интересе. А Србија, ма колико притисака било, има пуно право да сама одређује своју судбину.
Васељенска
