Помагачи Снежане Бјелогрлић: Судство као лични посед и трговина утицајем под маском правде
Фото: ( ATA Images )
У држави у којој грађани све ређе верују да ће дочекати правду, нови примери урушавања правосуђа само потврђују њихове страхове. Случај Снежане Бјелогрлић није изолован инцидент, већ последица системске праксе у којој се лични интереси често стављају изнад правде.
Нико, па ни Снежана Бјелогрлић, не може тако упорно и безобзирно да крши етичке и правне норме без помоћи. Да би се неко кандидовао противно закону, да би био заштићен од одговорности, да би без стида улазио у институције, потребно је имати и организовану подршку.
Први ред те подршке држи председница Врховног суда Србије, Јасмина Васовић. Она је институцију правде претворила у лични механизам моћи, који служи интересима одређених адвокатских кругова и појединаца из Друштва судија Србије.
Затим у причу улази Жак Павловић, судија и члан Високог савета судства. Његов наступ на седници 23. октобра био је све осим нем. Тога дана, Павловић је гласно и агресивно бранио Снежану Бјелогрлић, иако је њена кандидатура била незаконита по више основа. Све постаје јасније кад се види да је само две недеље касније на дневном реду била тачка: избор његове супруге за судију у Другом основном суду у Београду.
Посебну тежину има и улога професорке права Јелене Вучковић. Она је написала „стручно“ мишљење у корист Бјелогрлићки и послала га Изборној комисији. Није се изузела, иако је чланица истог тела у којем седи и кандидаткиња о којој пише. Још горе, није се изузела ни приликом гласања по жалби, гласала је за њену кандидатуру, што представља грубо кршење не само правних, већ и основних моралних начела.
Сви ови људи Васовићка, Павловић, Вучковић показују да у српском правосуђу не постоји више питање ко је у праву, већ ко има више веза. Не пита се шта је законито, већ ко ће кога заштитити.
Систем који би морао да нас штити, претвара се у систем који нас издаје.
