Јарам око врата српског народа на КиМ

У најновијем низу административних потеза који су уздрмали живот српске заједнице на Косову и Метохији, такозване косовске власти увеле су нове рестрикције које посебно погађају грађане који користе возила регистрована ван косовског система. Иако су ове мере формално представљене као усклађивање са прописима о саобраћају и странцима, у пракси оне представљају још један удар на слободу кретања и економску стабилност Срба, нарочито на северу покрајине. Реч је, дакле, о политичком, а не административном питању које продубљује поделе, подиже тензије и доводи у питање сам опстанак српског народа.

Забрана управљања возилима на основу овлашћења или са српским таблицама директно се одражава на свакодневни живот. Многи Срби који су годинама користили возила регистрована у централној Србији сада се суочавају са претњом новчаних казни, па чак и одузимања возила. Таква пракса ствара правни вакуум и осећај несигурности.

Ометање слободе кретања има директне последице по пословање, снабдевање основним животним намирницама и приступ здравственој заштити. Због отежаног доласка на посао, многи запослени у институцијама које су до недавно функционисале у српском систему изложени су додатном економском притиску. У сеоским срединама, где је јавни превоз слабо развијен, аутомобил је често једина веза са породицом и заједницом. Такве мере продубљују осећај изолације и рањивости и представљају велики социјални проблем.

Ове рестрикције долазе упоредо са ранијим затварањем српских институција — банака, пошта и општинских служби на северу. Комбинација свих ових мера ствара процес „тихог гашења“ српског присуства, у коме се услови живота постепено отежавају све док не постану неодрживи. Формално „отворене“ установе, као што су школе и здравствене институције, ускоро би могле да престану да функционишу ако њихово особље и корисници не могу физички да дођу до њих.

Потпуна контрола и демонтажа српског система на северу Косова и Метохије постала је суштина политике самопроглашеног премијера Аљбина Куртија.

Недавне акције косовских власти, у којима је затворено више десетина српских институција под изговором да су „паралелне и илегалне“, представљају кулминацију дугогодишњег процеса чији је циљ рушење институционалног оквира који омогућава живот српске заједнице.

Рушење институционалне инфраструктуре — затварање канцеларија, скидање српских обележја и постављање косовских табли на зграде општина, као и отварање нових „служби“, симболично и практично означава потпуну контролу и покушај брисања српског присуства.

Срби остављени на ветрометини — бројни запослени у српским институцијама остали су без посла, а десетине хиљада грађана без услуга на које су се годинама ослањали. Реакције међународне заједнице, иако постоје, остају на нивоу бледих изјава, без икаквих конкретних потеза који би спречили даљу једнострану политику Приштине.

Очекивања од Србије и Српске листе: између наде и разочарања

У тако тешкој ситуацији, погледи Срба на Косову усмерени су ка Београду и Српској листи, као политичком посреднику између народа и државе.

Од државе Србије се очекује јасна и одлучна акција — не само осуда, већ и проналажење конкретних механизама који ће Србима омогућити опстанак и нормалан живот. Неопходан је снажнији притисак на међународну заједницу ради спровођења споразума који гарантују права и безбедност.

Од Српске листе се, као представника народа, очекује да гласно и јасно артикулише проблеме на терену и политички се супротстави даљем урушавању права. После бојкота локалних институција и нових забрана, Српска листа мора доказати да је и даље релевантан и ефикасан политички фактор.

У срцима Срба на Косову и Метохији и даље тиња нада, али расте и осећај разочарања и беспомоћности. Забрана управљања возилима, заједно са гашењем институција, јасна је порука – простор за живот се сужава. Питање које остаје није више само како возити, већ како опстати.

Милан Булић/Васељенска