Хрватски медији ликују, а DW упозорава: Шта се спрема Србији 1. новембра?

У сусрет годишњици трагедије на новосадској железничкој станици, западни медији и суседна Хрватска најављују нови „историјски“ скуп у Новом Саду, али тон и поруке које се провлаче иза тих најава изазивају озбиљну забринутост.

Ако је веровати такозваној „невидљивој руци тржишта“, цене смештаја за тај викенд у Новом Саду одлетеле су у небо. Према извештају DW (Deutsche Welle), град очекује највеће окупљање грађана у новијој историји, уз тврдњу да је реч о „слободном скупу слободних људи“. Али зашто DW уопште овако извештава о догађају у Србији, са нескривеним набојем „историјског пресека“, урачунавајући и политичке циљеве? Зашто управо Хрватски медији то преносе са толиким одушевљењем?

Јасно је да се годину дана након пада надстрешнице све више говори не о конкретној одговорности и истини, већ се пласира један наратив. Наратив о сталном, непрекидном, континуираном грађанском бунту, који не може и не сме да стане. Тај наратив иде руку под руку са тврдњама о „обојеној револуцији“, „другој Србији“, симболима отпора, и што је најважније представља Србију као земљу у сталном хаосу.

Ту се већ улази у политичку анализу: зашто је DW изабрао овакву поставку теме? Зашто баш сада овакав наслов и реченице попут „Србија би могла планути“ или „ово је последња прилика“? И зашто се исти тај текст до детаља преноси у Хрватској, као да неко с нестрпљењем ишчекује ерупцију?

Јасно је да се кроз западне медије промовише теза о неминовности промене власти у Србији, али не демократским путем, већ кроз улицу, „масовност“, спин, протест. Сличан модел је већ виђен у Украјини, а сада се поново пакује у обланду „грађанског незадовољства“.

Паралелно с тим, хрватски медији попут Јутарњег листа насловљују чланке речима да „Србија може планути“, додајући у насловима: „Ово нам је задња прилика – или сад или никад“. Све то, у контексту сећања на дан трагедије у Новом Саду, делује више као покушај инструментализације туге, него искрено извештавање.

Иако протесте прате и бројне иницијативе, укључујући и студентске, чињеница је да је ово постао нарратив и темељ деловања бројних НВО и медијских структура финансираних из иностранства. Под маском подршке бунту, уноси се атмосфера подела, хаоса, безнађа.

Зашто баш сада и зашто са таквом медијском пажњом? Зашто се толико улажу ресурси у промоцију тог датума и тог наратива? И зашто управо у Хрватској и немачким медијима ова тема има већу снагу него у домаћим, ако се заиста ради о „унутрашњем питању“ грађана Србије?

Одговори нису тешки. У питању је борба за наратив. Борба у којој се патња користи као алат, а геополитичке амбиције као инспирација. Србија се представља као земља на ивици провалије, и ту представу неко пажљиво гради.

На крају, остаје питање: да ли ће субота у Србији заиста бити мирна, како заслужују и жртве и грађани, или ће то бити још један акт у режираној представи онога што DW назива „равнотежом немоћи“, а други припремом за нешто много веће?

Васељенска