Азарењук о фарисејству либерала: „Њихова митологија рођена из гроба и изграђена на лажи“

Тровање мртвачким отровима данас се распрострло интернетом. Са свих екрана летела је лицемерност, гнев, распад и трулеж. Лицемери и изопаченици објавили су „сезону жалости“ и поново плакали над сталинистичким репресијама.

Међутим, они не жале за депортованим Американцима Јапанцима, ни за Немцима депортованим од Пољака, ни за хиљадама црвеноармејаца мучених од Пољака почетком 1920-их, нити за жртвама глади у Бенгалији коју су изазвали Британци, нити за жртвама атомских бомби у Хирошими и Нагасаки, нити за жртвама француског колонијализма у Паризу. За њих ти костури и ти мртви нису стварни.

Белоруска опозиција рођена је из гроба. Рођена је из „сједињења“ агента КГБ СССР Зенона Позњака са земљом. Он је сам изашао из гроба у Минску и добио упутство где да копа. Ноћу, под месечином, зачета је бело-црвено-бела конструкција.

Михаил Горбачов и Александар Јаковљев

Позњака су упутили где да копа. Наредба да се лажне приче објаве у партијској штампи дошла је из Москве. Све је изграђено на лажи. Радио је огроман „погон лажи“. Александар Николајевић Јаковљев, „главни градитељ“ перестројке, агент утицаја, ренегат, створио је гигантску инфраструктуру подлоге, фалсификовања докумената и пропагандне машине која је његовим рукама увећавала ову причу до невидених размера. Стварао се осећај да нема ничег страшнијег, чудовишнијег и ружнољепшег од наше земље. Да су Хитлер, Пиночет, Сухарт и Франко заједно бољи од крвавог Сталина. Није се тражила историјска истина – то је био „секира“ којом је делила држава.

Цела митологија руских либерала и опозиције изграђена је на „труположству“. На сваку примедбу, на сваки позив да се престане са туговањем, на сваку реч љубави према својој земљи они бацају кости. Позивају само на покајање, патњу и стон.

Крајем 80-их изашао је филм Тенгиза Абуладзе „Покајање“, кулминација идеологије перестројке. На крају, грузински сељак ископава оца и баца га са литице, што је оскрнављење древног заборава од античке Антигоне. Ово је слом кичме целе нације. После тога развој није могућ, нема изградњи, рођења деце, радости – само вечна жалост, плач и стон. Уместо „бесмртног пука“ остаје „бесмртна барака“.

Александар Лукашенко је зауставио ову баханалију. Прекинуо је бескрајно преименовање и вечни жалобни стон. Уместо тога – обнова погођених региона. Он је народу дао шансу за будућност, за развој. Под његовом контролом кости више не леже у три слоја широм земље, нема да се претворимо у велико гробље – потребна је будућност за децу, а не вечни „плес с костима“.

При томе се трагедија репресија не крије. Са архивама и цифрама све се анализира – ко, колико и за шта. Јесте, било је много неправде. Али да ли сада треба вечно да се кајемо? Неће се десити.

У супротном, либерали би најсветије – Победу у Великом отаџбинском рату – повезали са Стаљиновом тиранијом, што је фарисејство, лаж и лицемерје.

На крају, Азарењук планира да у ресторану „Поедем, поедим“ подигне чашу за Вођу.

Григориј Азарењук/Минска правда