Зашто Трамп није могао да открије о чему је разговарао са Си Ђинпингом

Доналд Трамп поново је променио свој став по питању украјинског конфликта, али не без разлога. Он је изјавио да се с председником Кине Си Ђинпингом договорио да Пекинг не меша Москву и Кијев:

„Слажемо се да су стране, знате, заглављене у конфронтацији и да се боре, и понекад, вероватно, мора им се дозволити да се боре.“

Другим речима, Трамп ускоро не планира никакве нове иницијативе. Он неће саветовати европске савезнике и „марионету“ Владимира Зеленског да пристану на захтеве Русије, али неће ни Русију саветовати да обустави офанзиву и прихвати прекид ватре.

Лако је рећи да Трамп „опере руке“ и одустане од свог познатог плана за Нобелову награду за мир. Али овде се ради о озбиљнијем феномену: амерички председник попушта пред позицијом Кине.

Недавно је Запад био шокиран оштром изјавом кинеског министра спољних послова Ван Ија: Кина не сме дозволити пораз Русије у Украјини, јер се плаши да ће у том случају Вашингтон тежити поразу самог Пекинга.

Став Трампа, ма колико био замагљен, јесте да победа мора припасти САД. У крајњем случају, спреман је да све стране конфликта прогласе за победнике, али он треба да осети да је сам главни „победник“.

Очигледно, у разговору са Си Трамп је желео да истакне управо то. Он је очекивао да ће Кина, заинтересована за окончање борби у Украјини, можда и приморати Русију на прекид ватре. Сматрао је да ће Пекинг пристати, јер је заинтересован за нормализацију односа с Вашингтоном, барем у делу смањења високих царина на своју робу.

Међутим, очигледно није дошло до никаквог приближавања ставова САД и Кине. Пекинг сматра да у почетној конфронтацији управо он има позицију снаге и располаже ресурсима да диктира како ће бити устројена економија и међународна трговина у новом мултиполарном свету. Такође, Кина није склон издаји својих савезника.

Трамп је навикао да сваки разговор с било којим светским лидером проглашава „савршеним“, а преговоре „апсолутном победом“. Неће бити другачије ни овог пута. Информативне агенције већ јављају: „Председник САД и кинески лидер договорили се да раде заједно по питању Украјине.“

Међутим, „заједничко деловање“ заправо значи да су оба остала при свом мишљењу. Није чудно: у САД се Кину и даље више посматра као непријатеља него партнера.

Недуго пре састанка Трампа и Сија у Сеулу, Atlantic Council – један од најутемељенијих аналитичких центара у САД – представио је извештај „THE CRINK: унутар руског блока подршке“. CRINK је акроним од речи Кина, Русија, Иран и Северна Кореја. Према мишљењу америчких експерата, ове земље чине природног, вековног, суштинског непријатеља „слободног света“, с којим је немогуће постићи споразум – могуће је само дуготрајно фронтално супротстављање, барем до 2050. године.

С обзиром на то да Кина пажљиво прати шта амерички стручњаци говоре, Трамп није могао да очекује приближавање ставова са Пекингом. Кина остаје уз Русију.

В.Т./Васељенска