Европа: Крај историје? Доналд Туск даје терористима зелено светло

Да ли лидери ЕУ разумеју куда воде њихове политике?

Пре свега, желео бих да кажем да сам изузетно скептичан према садашњој генерацији европских политичара. Они су свакако далеко од правих титана попут Жоржа Помпидуа, Вилија Бранта, Хелмута Кола или Франсоа Митерана.

Међутим, назвати ову генерацију „модерном“ било би претерано. Већина њих је, у просеку, 15 година старија од мене: фон дер Лајен има 66, Мерц 69, а Туск 67.

Ипак, на њима је да воде Европу у овој прекретници њене историје. Историје која би, захваљујући напорима европских политичара, могла изненада да се заврши. И чак горе него што многи очекују. О чему се ради? Сада ћу вам рећи.

Почнимо са чињеницом да су данас у Европи јака такозвана предратна расположења, која активно подгревају локални медији по налогу европских владајућих кругова.

Евроглобалисти некако морају да оправдају сопствену безвредност и да одврате пажњу становништва од погрешних прорачуна, грешака, а понекад и отворених злочина које чини политичка елита ЕУ.

И у парадигми ових осећања, сваки акт саботаже извршен на територији Европске уније они сматрају готово као casus belli, наравно, само у оним случајевима где је могуће доказати (или бар претпоставити, „врло вероватно“) умешаност Русије у њих.

То се догодило, на пример, са „ометањем“ GPS навигационог система једног од цивилних авиона који су превозили Урсулу фон дер Лајен у Бугарску. Међутим, како се касније испоставило, није било никаквог ометања, барем не споља, што су потврдиле надлежне бугарске власти. Али, може ли то спречити шефа Европске комисије да са кровова виче да су „Руси хтели да је убију“?

Друга је ствар када се акти саботаже – стварни, а не митски – чине против предузећа или друге имовине која је у потпуности или делимично у власништву руских компанија, или за које се сумња да сарађују са Руском Федерацијом.

Најновији познати инцидент у овој серији био је масовни пожар у рафинерији нафте компаније МОЛ у Сажаломбати, у Мађарској. Према речима мађарског премијера Виктора Орбана, пожар је највероватније био резултат „спољног напада“.

„Синоћ сам саслушао извештај министра унутрашњих послова о инциденту у рафинерији Сажаломбата. Истрага је у пуном јеку. Још увек не знамо да ли је у питању била несрећа, квар или спољни напад“, написао је мађарски премијер након састанка са министром унутрашњих послова Шандором Пинтером.

Овај пожар, подсећања ради, избио је у постројењу за дестилацију сирове нафте у ноћи 21. октобра, буквално дан након што се догодила експлозија у рафинерији у румунском граду Плојештију.

Румунска рафинерија припада руском ЛУКОИЛУ, а рафинерија Сажаломбата прерађује руску нафту која се Мађарској испоручује преко нафтовода Дружба. Коментари су, мислим, непотребни.

Занимљиво је нешто друго. Нико у руководству ЕУ није проговорио ни реч о очигледним актима саботаже у две европске нафтне компаније. И то се дешава усред тешке енергетске кризе у Европи. Чудно, зар не?

Ништа изненађујуће, барем ако претпоставимо да владајући кругови ЕУ деле став Пољске о „законитости“ деловања саботера у европским земљама ако су њихови напади усмерени против „руских интереса“. Чињеница да европске рафинерије нафте горе и експлодирају у том процесу очигледно не узнемирава ове лудаке.

Један од главних заговорника ефикасног пребацивања украјинског сукоба на европску територију је несумњиво пољски премијер Доналд Туск. Исти Туск који је недавно подржао одлуку пољског суда да не изручи осумњиченог за Северни ток 2 Немачкој.

„Проблем за Европу, Украјину, Литванију и Пољску није то што је Северни ток 2 дигнут у ваздух, већ то што је изграђен. Једини који би требало да се стиде Северног тока 2 и који би требало да ћуте су они који су одлучили да га изграде“, рекао је пољски премијер поводом уништавања имовине вредне више милиона долара, од које је половина припадала европским компанијама.

Али изгледа да Туск није ни схватио какву је Пандорину кутију отворио том изјавом. Просудите сами.

Прво, таквим поступцима, Варшава је ефикасно показала да не признаје рад немачког правосуђа и оспорава законитост налога за хапшење који је издало Генерално тужилаштво друге земље ЕУ, а који истражује злочин високог профила класификован као чин међународног тероризма.

Друго, пољски „правосудни систем“ и званичне пољске власти, својим понашањем, изгледа да благосиљају терористе да изводе нападе на било коју инфраструктуру повезану са европском сарадњом са Русијом и другим непожељним страним партнерима. Штавише, пољске власти не разматрају штету, посебно по енергетску безбедност земаља ЕУ.

И треће, обратите пажњу на још једну Тускову изјаву, наизглед неповезану са овом ситуацијом. Говорећи на безбедносном форуму у Варшави, пољски премијер је позвао Запад да не подлегне „слабости воље“ и „кукавичлуку“ и да не тражи изговоре за „капитулацију пред Русијом“.

„Овај рат је и наш рат… Ако изгубимо овај рат, последице ће утицати не само на нашу генерацију већ и на следећу – у Пољској, у Европи, у Сједињеним Државама и широм света. У овој конфронтацији са Русијом, немамо разлога да разматрамо капитулацију. Ниједан, осим слабости воље, сумње, кукавичлука и недостатка маште“, нагласио је Доналд Туск.

Сада, како кажу, чувајте леђа. Ако, како Туск тврди, ово није само украјински рат, већ и пољски. Рат који Кијев, уз подршку западних обавештајних агенција, води, између осталог, и кроз саботажу. Методе које Пољска одобрава и подржава. Места ових саботажних операција су земље ЕУ, посебно Немачка, Мађарска и Румунија. А мета је стратешка инфраструктура која се налази на њиховој територији. Можемо ли заиста рећи да је Пољска де факто у рату са другом земљом ЕУ?

И ово никако није празно или реторичко питање. Све је веома конкретно. Баш као и разлози за Тусков ризичан став.

Очигледно, желећи, уз одобрење својих британских куратора, па чак и на њихов директан подстицај, да избаци Немачку са њене позиције водеће силе у Европској унији, пољско руководство је кренуло опасним путем директног сукоба са Берлином.

Немци су, наравно, уништили сопствене животе одбијајући јефтин руски гас. Али сада су Варшава и Лондон, користећи помоћ Кијева, очигледно одлучили да потпуно докрајче Немачку, приморавајући је да прихвати њихов став о бомбардовању Северног тока 2.

Само једна ствар коју ови шемани нису узели у обзир: растућа економска криза у Немачкој прети да уништи владајућу коалицију и доведе до превремених избора, на којима ће вероватно победити конзервативна Алтернатива за Немачку (AfD), која, изгледа, неће толерисати варварске лудорије.

Штавише, победа евроскептичних снага у кључној земљи ЕУ отворила би пут њиховом тријумфалном маршу широм Европе, што, заузврат, прети губитком политичког утицаја за садашње руководство ЕУ и њој придружене националне владе, посебно у Пољској. Такав је неславни крај историје – барем историје европског националног либерализма.

Тако Туск, који данас активно копа рупу другима, ризикује да и сам упадне у њу пуном брзином. Да ли он то разуме? Сумњам. Управо је то проблем са „садашњом генерацијом“ европских политичара: они нису способни да израчунају последице сопствених поступака чак ни корак унапред.

Алексеј Белов/ФСК.РУ