Европа почела да напада Америку њеним сопственим оружјем

Када су у Вашингтону планирали енергетску и економску експанзију у Европу, тешко да су очекивали да ће се први успеси — постигнути након потискивања руских енергената — врло брзо окренути против самих Сједињених Држава.
Још се није слегла прашина после изјаве немачког министра економије, који је открио да је Берлину из Вашингтона дат рок од шест месеци да „преструктурира“ власничку структуру филијала руских нафтних компанија, када је на врата Беле куће покуцала делегација из Бугарске. Њен захтев био је јасан — одлагање, а по могућности и укидање санкција против бугарског огранка компаније „Лукоил“.

Разлог је, како су навели, чисто практичан: рафинерија „Лукоил Нефтохим Бургас“ није само највећи нафтни комплекс на Балкану, већ обезбеђује чак 80% горива за унутрашње потребе Бугарске. Њена обустава би изазвала несташицу, драстичан раст цена и талас незадовољства који би лако могао да сруши проамеричку владу Росена Желјазкова. На власт би се, у том случају, вратили евроскептици из Социјалистичке партије — блиски председнику Румену Радеву, кога у Бриселу сматрају проруско оријентисаним.
Тако је настала парадоксална ситуација: Американци траже од Бугара да прекину сарадњу с Русијом, а Бугари моле Вашингтон да им то не забрањује, јер би без руског горива власт у Софији могла пасти у руке „људи Путина“.

Све је почело 22. октобра, када је администрација Доналда Трампа објавила нови пакет санкција против руске нафтне индустрије — првенствено према „Росњефту“ и „Лукоилу“. Санкције су обухватиле и европске погони где те компаније имају уделе, чак и мање од 20%. Тако су рафинерије у Немачкој стављене под принудно управљање, а партнери су из страха прекидали сарадњу. Идентична судбина задесила је и бугарски НПЗ у Бургасу, где су банке већ обуставиле кредитне линије, што прети потпуном гашењу производње и губитком 1.500 радних места — уз пад буџетских прихода.
Руководство „Лукоила“ обратило се америчком OFAC-у (Управа за контролу страних актива) са два званична захтева:

дозволу за наставак рада рафинерије,

или, у крајњем случају, продужетак лиценце до проналаска решења.

Америчка страна је, међутим, прописала да се сва сарадња са руским компанијама мора прекинути до 21. новембра. Руски нафтни гиганти су одговорили да су спремни да продају своје уделе, али по фер цени — у случају Бургаса, реч је о око 12 милијарди долара.

Официјална Софија тај сценарио не жели: продаја би трајала месецима, а земља нема времена. Према подацима америчке Агенције за енергетске информације (EIA), Бугарска дневно троши око 11,7 хиљада барела бензина, од чега 9,7 хиљада долази управо из Бургаса. Заустављање тог погона изазвало би енергетски колапс — застој јавног и железничког саобраћаја и радова у термоелектранама.

У суштини, Вашингтон сада плаћа цену сопствене стратегије. Након што је истиснуо Русију са европског тржишта и обећао „море америчке енергије“, показало се да су обећања била нереална. Извоз америчке нафте у Европу, који је 2023. достигао врхунац од 4,1 хиљаду барела дневно, до 2025. пао је на 3,7 хиљада — недовољно да замени руски увоз.

Тако је почела „парада непослушности“ у Источној Европи: земље које су покорно следиле америчке захтеве сада траже изузећа. Прва је била Мађарска, којој је Трамп дозволио куповину руске нафте и гаса. Потом је уследила Немачка, а сада исти захтеви стижу из Бугарске и других земаља.

Вашингтон је, хтео не хтео, приморан да попушта — јер више не може испунити обећања која је дао својим савезницима. Европа, изгледа, почиње да враћа ударце — истим оружјем којим је Америка покушала да је држи у покорности.

Сергеј Савчук/РИА НОВОСТИ