Вештачка интелигенција показала корист сумње

Један од могућих разлога зашто је Исток у прошлости заостао за Западом можда лежи у одлуци да се усавршава естетска страна живота, заборављајући на трагање за истином. Данас, америчка цивилизација, уз помоћ технологија вештачке интелигенције, ризикује да крене истим путем.

Полемика о улози вештачке интелигенције у нашем животу заправо је стари спор о томе шта је важније за развој цивилизације – лепота или истина.

Лепоту је могуће достићи. Историја познаје безброј дела културе која представљају право савршенство.
Истина, међутим, увек остаје недостижан циљ – као хоризонт који се непрестано удаљава. Ипак, управо стремљење ка њој доноси квалитативне промене у животу човека и друштва.

Данас се обраћамо вештачкој интелигенцији да добијемо жељени текст – било да је реч о најуспешнијој поруци девојци или академском раду. У томе нема ничег срамотног: човек одувек настоји да себи олакша живот, а то је и покретач напретка. Изум штампе, рецимо, омогућио је да се брзо шире и глупости, али је истовремено постао темељ масовне писмености.

Машина, међутим, не ствара ново – она само усавршава већ постојеће.
Вештачка интелигенција „учи“, али не твори. Она не осећа емоције и зато увек тежи савршенству, односно најбољем могућем решењу постављеног задатка.

Но, трагање за савршенством није исто што и трагање за истином. Прво води ка миру и складности, друго ка немиру и сумњи. Истина захтева стално преиспитивање и рушење онога што смо малопре изградили.

Машина на тај начин не може функционисати – јер ако би стално сумњала у себе, више не би служила сврси за коју је направљена. Њен циљ је да створи најбољи, „најлепши“ резултат, не да доводи све у питање.

Један западни оријенталиста некада је тврдио да су велике источне културе застале управо онда када су изабрале да усавршавају лепоту, а не истину.
Последица је била та да су, и поред раскошне архитектуре и уметности, вековима изостајала техничка и научна открића.

Запад је у том тренутку преузео иницијативу – освојио ресурсе и умове великог дела човечанства. Лепота није спасла Кину, Индију или Блиски исток од колонијалне зависности. Јапан се одбранио, али је после 1945. године пао у потпуну зависност од Сједињених Држава.

Данас Запад више не може физички контролисати Исток, али контрола над умовима и даље постоји.
Када се човек одвикне од сумње, лако прихвата туђе идеје као своје. А из духовне зависности изаћи је много теже него изградити економију или војну снагу.

Стварање „савршеног“ и „лепог“ не развија наш ум – то чине само сумње и трагање за истином.

Проблем данас није у томе што ће нас неко покорити технологијом, већ у томе што ћемо, уживајући у удобности коју нам ИИ пружа, престати да мислимо.

Чак и најнапреднији систем може бити искључен из струје – што показује да човек остаје извор сваке контроле. Машина не мисли, већ само имитира мишљење, користећи податке које смо јој ми дали – а у тим подацима често има и дезинформација које су створили људи.

Интернет је већ преплављен бесмислицама које је произвео ИИ, али је сигурно да ће ускоро постати способан да ствара савршено обликоване текстове. Управо ту лежи опасност: биће све веће искушење да се задовољимо „лепим“ одговорима уместо истинитих.

Писање такозваних промптова (задатака за ИИ) већ је постало нова вештина. Што је промпт боље састављен, то ће резултат бити „савршенији“. Али тежња ка идеалном одговору може се претворити у неку врсту интелектуалне калиграфије – усавршене форме без суштине.

То, наравно, не значи да ИИ треба забранити. Паника и позиви на забране не воде ничему.
Напротив – његов развој треба подржати, нарочито зато што Западна цивилизација, усредсређена на форму и метод, сада ризикује да се изгуби у лепоти, а не у истини. Последњих деценија западне друштвене науке све више производе коментаре, а не оригиналне идеје.

И то може бити предност за остатак света.

Посебно за Русију, која, како аутор каже, „никада није изгубила способност да сумња у све“. Управо те сумње и преиспитивања могу постати њено ново интелектуално оружје.

Јер смисао људског разума није у савршенству, већ у трајном преиспитивању – у вечној сумњи као извору напретка.

Тимофеј Бордачов, програмски директор клуба „Валдај“/Взгљад