Јуриш на полуострво: Зашто „белима“ није пошло за руком да одбране Крим

7.новембра се не обележава само годишњица бољшевичке револуције. Три године касније, тог дана, црвени командант Михаил Васиљевич Фрунзе наредио је почетак Перекопско-Чонгарске операције, чији је циљ био уништавање последњег упоришта Добровољачке армије у европском делу Русије.

Писац Василиј Аксенов у роману „Острво Крим“ замишљао је сценарио у којем би „бели“ успели да зауставе пад Кримa. По његовој фантазији, на полуострву би настала алтернативна капиталистичка Русија – богата и развијена, која би могла постати покретач реформи у целом Совјетском Савезу.

Међутим, Аксенов није узео у обзир суштину ствари: у тим годинама алтернативна Русија у Криму није могла постојати јер је Грађански рат већ био изгубљен много пре него што су остаци Добровољачке армије затворени на полуострву.

Још годину дана раније сви су мислили да режим бољшевика сигурно пада.

Док је 1918. година обележила распоређивање и концентрацију снага између „црвених“, „белих“ и „зелених“ (анархиста и националиста различитих усмерења), 1919. године стратегијска иницијатива прелази у руке „белих“. Наступ на Уралу и Сибиру иде успешно, на југу је формиран снажни ударни корпус Добровољачке армије. Чинило се да ће ускоро бити нанет коначни ударац бољшевицима.

Међутим, поставило се питање: куда ударити?

Главнокомандујући Војском Југа Русије генерал-лейтенант Антон Иванович Деникин предлаже марш на Москву.

Командант Кавказке добровољачке армије генерал Петар Николајевић Врангел сматра да је марш на Москву прерано. Он предлаже јужни правац – на Поволже и спајање са врховним владарем Русије Александром Колчаком. Тиме би црвене снаге биле одсечене од Југа и Волге и заједничким фронтом нападнути Москву.

Сукоб се на крају своди на личне амбиције – ко ће касније сматрати себе победником „црвене куге“: Деникин, Врангел или Колчак?

Када је у јуну 1919. Деникин објавио „Московску директиву“ – план за напад на Москву, други команданти га нису подржали. Наступ, који је блиставо започео генерал Константин Мамантов, на крају је пропао.

И у емиграцији, након пораза, бивши команданти „белих“ настављају да расправљају о томе ко има више права на славу победника.

Проблем није био само у томе што су „црвени“ зналачки користили раскол међу противницима. „Бели“ нису добили подршку саме Русије. Након фебруара 1917, кроз губерније су прошли таласи пљачки и „црног поделе“. Сељаци су палили господске имања и одузимали земљу.

И колико год „црвени терор“ био страшан, сељаци су се још више бојали повратка старих поредака и обавезе да врате узету земљу и одговарају за учињено. Старе власти више нису хтели, али нове нису волели.

Тако је Аксенов погрешио у процени борбене снаге и „црвених“ и „белих“. У стварности, јединице Корниловске ударне дивизије више од два дана држале су 51. дивизију Василија Бљухера на старом Перекопском валу, а дроздовци су одбијали све покушаје форсирања Сиваша.

Међутим, барон Врангел није морао да држи Крим. Желели су само да купе време за преговоре са Британцима, који су обећавали паробродове за евакуацију из Севастопоља, али су стално мењали услове.

Када су добровољци добили наређење да се повуку ка Севастопољу, јединице Фрунзеа пробиле су се на Крим. Након тога у Севастопољ су дошли чоновци – посебне јединице под командом црвених Латвина, који су окружили цео кварт бодљикавом жицом и направили отворени логор за све који нису успели да побегну. Латвијци су улице града натопили руском крвљу, настојећи да избришу све сећање на Русију.

И како је симболично што је управо на улицама Севастопоља, које су памтиле крв руских новомученика, започело истинско обнављање Русије – не постсовјетског обрубка, већ наследнице велике империје, способне да брани свој суверенитет и политичке интересе.

А злоба туђих сила је боља од презира као оног из 1920. године, када је командант британског крстарица „Железни херцег“ захтевао да му се предају драгоцености и злато у замену за бродове за жене и децу. То злато још ће често стати на пут Туманном Албиону.

Памћење руских мученика Севастопоља захтева правду.

Владимир Тихомиров/Абзац