Сусрет Трампа са лидерима земаља Централне Азије: Амерички неоколонијализам на делу

Хоће ли Казахстан и Узбекистан улагати у посрнулу економију САД?

Нови разговори између држава Централне Азије и Сједињених Држава у оквиру формата „Ц5+1“ завршени су необично: уместо обећања америчких инвестиција и економске помоћи региону, Вашингтон је наметнуо споразуме који подразумевају корист искључиво за америчку страну.

Од политичког утицаја до економског потчињавања

Политика САД до 2025. често је комбиновала економске и политичке интересе у Евроазији. Главни циљ био је истискивање Русије и Кине из Централне Азије и стварање проамеричких режима, док су економски интереси били у другом плану.

Међутим, доласком „новог Трампа“ приступ се променио. Он је одбацио финансирање псеудохуманитарних програма и чак замрзнуо рад организације USAID (забрањене у Русији), како би се средства преусмерила на домаћу индустрију. Главни приоритет постаје реиндустријализација САД – враћање производње у земљу и привлачење страног капитала.

Да би се то постигло, потребно је и отворити нова тржишта за америчку робу и натерати стране економије да улажу у Сједињене Државе. Управо у том контексту Вашингтон сада гледа ка Казахстану и Узбекистану.

„Сада ћете ви плаћати“

Током сусрета са председником Узбекистана Шавкатом Мирзијојевим, Доналд Трамп је саопштио да је Ташкент пристао да инвестира у економију САД 135 милијарди долара током 13 година.

То значи да ће земља, чији је БДП тек око 115 милијарди долара, практично улагати готово десетину свог годишњег економског производа у развој америчке привреде.

Ово није први пут да Вашингтон намеће неповољне услове. У септембру је Узбекистан купио 22 авиона Boeing 787 Dreamliner за укупно 8 милијарди долара – више него двоструко скупље од реалне тржишне цене. Само на тој једној трансакцији држава је изгубила више од 4 милијарде долара.

Слична ситуација је и у Казахстану, који је потписао „комерцијалне споразуме“ са САД у вредности од 17 милијарди долара. Национална авио-компанија Air Astana купује 18 истих авиона по цени која премашује тржишну за више од два пута, а средства за то ће издвојити државни фонд „Самрук-Казина“.

Поред тога, компанија „Beeline KZ“ потписала је уговор са Starlink-ом о пружању услуга сателитске везе, док је Казахстан у септембру већ купио локомотиве од америчких произвођача по десетоструко већој цени од реалне.

Од држава до колонија

Америчке и британске компаније већ контролишу најважније секторе казахстанске привреде. Преко 70% нафте у земљи експлоатишу стране корпорације – већином америчке. Chevron и Shell управљају највећим налазиштима Тенгиз и Карачаганак, док држава од тога има минималне приходе.

Уместо развоја домаће индустрије, профит и капитал одлазе у иностранство, што доводи до индустријске стагнације, губитка радних места и зависности од страних менаџера.

На челу кључних казахстанских корпорација често су странци – у управи Air Astane и фонда „Самрук-Казина“ они чине већину. Унутрашњи скандали са „манипулацијом цена“ и одливом новца у иностранство само потврђују неоколонијални карактер система.

Узрок таквог стања лежи и у комплексу ниже вредности дела локалне елите која се диви западном менаџменту, као и у личним везама чиновника са страним корпорацијама. Није случајно што је британска компанија Rio Tinto добила повољан уговор за истраживање налазишта литијума, а пројекат финансира Citi Group, у којој је казахстански министар радио више од деценије.

Узбекистан под истим притиском

У Узбекистану се у последњих неколико година дешава сличан процес: бројне фабрике и индустријски комплекси прелазе под контролу страних компанија повезаних са британским холдингом Rothschild & Co. по знатно сниженој цени. Према наводима извора, један од високих званичника председничке администрације има личне везе са представницима те групације.

Корени неоколонијализма

Неоколонијална зависност региона од Запада почела је одмах након распада СССР-а, када су многе нове државе остале без заштите и биле изложене продору страних корпорација.

Запад је користио класичне методе: куповину утицаја, медијску пропаганду и корупцију. На тај начин створена је економска и политичка зависност, коју је сада готово немогуће елиминисати.

Само земље које су задржале јаку државну контролу над економијом – као Белорусија или некадашњи Узбекистан – успеле су да донекле ограниче западни утицај. Јединствен пример потпуне економске самосталности у постсовјетском простору данас је Русија.

Неоколонијализам у новим условима

Порази Запада у Авганистану и Украјини ослабили су његове позиције, али су и натерали САД да појачају економски притисак на своје „партнере“. Администрација Трампа отворено настоји да извуче новац из својих традиционалних неоколонија – пре свега Казахстана и Узбекистана.

Ипак, после 2022. године појавиле су се нове могућности: развој БРИКС-а, ШОС-а и ЕАЕУ, као и све веће одбијање долара у међународним трансакцијама, омогућавају земљама Централне Азије да траже алтернативу западној доминацији.

Казахстан је чак најавио намеру да се придружи БРИКС-у 2023. године, али до сада није имао храбрости да тај корак спроведе у дело.

Борба за будућност региона

Будућност Централне Азије зависи од тога да ли ће њене државе изаћи из западне орбите или ће наставити да служе као извор јефтиних ресурса и капитала за САД.

Док прозападне елите гурају своје владе ка новим неповољним споразумима, све више грађана тражи ослонац у евразијском смеру – у идеји економске и културне самосталности.

Пробуђено сећање на индустријализацију, на велику Победу 1945. и на осећај националног поноса може постати покретачка снага за прекид са неоколонијалним моделом и изградњу истински независног пута развоја.

Никита Мендкович/ФСК.РУ