Како престати „убијати“ време и почети живети

Време прелази из пролазног у вечност.

Како престати „убијати време“? Одговоре можемо пронаћи у Јеванђељу, античкој митологији и култном филму.

Хронос и Каирос

Хронос – количествено, последично, мерљиво време. То је тај линеарни ток с којим се сусрећемо у свакодневном животу. У оквиру овог историјског времена, наша душа проживљава осећања, емоције и догађаје који се у њему дешавају.

Каирос – квалитативно време. Дословно „повољан тренутак“, тренутак деловања. Ово је време које се мери не дужином, већ значајношћу.

Грци су у митологији приказивали Каиrosa са једним локном косе на челу и ћелавим тилом. То симболизује пролазност прилике: ухватити је можете само за тај једини локон, а када прође, више нема чега да се дохватите.

Класичан пример односа хроноса и каироса налазимо у Јеванђељу у причи о Марти и Марији.

Марта је била заокупљена припремама и служењем – њена дела подређена су Хроносу: обављање реда и потребних задатака. Марија је седела код ногу Исуса и слушала Његову реч. Спаситељ је рекао да је она „изабрала добру страну“. Њена одлука означава Каирос – непосредни, једини тренутак значајан за духовни живот, који се не сме пропустити због хронолошких брига.

Савет апостола

Када апостол пише: „Пазите дакле, како ходите, не као безумни, него као мудри, искупљујући време (Каирос)“ (Еф. 5:15–16), он даје конкретну инструкцију. Не дозвољавајте свом времену (току Хроноса) да пролази узалуд или да буде заробљено у световним, „лукавим“ делима. Активно тражите и „купујте“ тренутке Каиrosa – повољне прилике за духовни раст и служење.

Искупљење Каиrosa претвара време из неутралне позадине у поље моралног избора. Често Каиros није само прилика, већ криза која омогућава човеку да пређе на квалитативно виши ниво духовног живота.

Замка „Дана Сурка“

Тему Хроноса и Каиrosa на јасан начин приказује филм „Дан Сурка“. Главни лик Фил запада у замку Хроноса – време се претвара у бесмислено понављање истих догађаја. Покушаји да се из те замке изађе егоистично, кроз алкохол, обману или саморазарање, пропадају.

Ситуација се мења када Фил почне свесно да користи сваки понављајући се дан за квалитативно усавршавање: учење језика, свирање клавира, помоћ другима и, најважније, за искрену љубав. Тада наступа преокрет. Дан се не завршава све док Фил не проживи сваки тренутак са истинским смислом и љубављу – дакле, док га не напуни Каиrosом.

„Сиви господари“ и крађа живота

Илустрација односа Хроноса и Каиrosa налази се у роману немачког писца Михаела Ендеа „Момо“ (1973).

У причи, „Сиви господари“ убеђују људе да штеде време и живе брзо, добијајући профит од те „штедње“. Људи постају опседнути Хроносом – распоредима, ефикасношћу, губећи радост, креативност и човечност.

Међутим, појављује се девојчица Момо, која има дар истинског слушања. Када људи разговарају с Момо, њихове мисли успоравају, смирују се и улазе у Каиros. Они престају да брину о „уштеди времена“ и почињу да живе у тренутку, где настају идеје, пријатељство и истинска срећа.

Енде показује да опсесивна усмереност на количествени Хронос уништава Каиros – квалитет, смисао и радост. Истинско време је време проживљено осмишљено у садашњем тренутку.

Роман „Момо“ је алегорија: квалитет живота важнији је од количине, а зло се манифестује као хладан прагматизам и празнина. Дар Момо – пажљиво слушање и присуство – враћа људима украдену душу и способност за живот. Конфликт Момо и Сивих господара представља борбу Живота (топлина, боја, Каиros) и Смрти (хладноћа, сивило, празни Хронос).

Вечност у тренутку

Православље не противречи Хроносу и Каиrosу. Обоје су дарови Божији.

Хронос мери наше земаљско време, у коме се одвија људски живот са својим обавезама, радом и очекивањима. Бог га је даровао човеку за покајање и спасење.

Каиros је јединична тачка – благотворна прилика када Вечност продире у Хронос. То је лични тренутак: молитва, причешће, милосрђе – тренуци када човек осећа близину Божију.

Наш задатак није бежати од Хроноса, већ га испуњавати трагањем и проживљавањем Каиrosa. Хронос је време живота дато нам да у сваком тренутку можемо рећи Богу „да“ и тако сусрести благодатни миг Вечности.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ