Илија Петровић: “Оводрински” Срби

Средином априла 2025. године, од Обрада Кесића, шефа босанско-херцеговачке мисије у Европској унији, могли смо чути да “народ који се дели регионално, који се дели на основу политике, народ који се дели на основу идеологије, тај народ нема неку перспективу за опстанак… Сада људи у Србији постављају питање шта ће нам ови прекодрински Срби, зашто се они мешају, зашто они не остану код куће и чак ја видим стално коментаре на друштвеним мрежама, треба их очистити из Србије” (https://vaseqenska.net/20 25/04/13/kesic-о-usaid-stvarali-su-podeljena-drustva-preko-tri-еlementa-p/).

Рече тако знајући за бројна питања постављана на увредним мрежама зашто се у “оводринска” посла мешају “прекодринци, међеди, сендвичари, крезуби”, али и за “сликарске медитације” Миће-Миодрага Поповића (1929-1996), рођеног у Лозници, да Србији највећа опасност прети од Срба изван Србије. Образлаже то наводом да је Председник Републике пореклом из Црне Горе, да су председници Скупштине и Владе из Херцеговине, да су председници највећих странака (Мићуновић, Драшковић, Шешељ) такође са динарских обронака, а није му без значаја ни присећање како је његова мајка, рођена ваљда у Лозници, однос свој и својих суседа према Србима досељеним из Босне и уз њих “умачвљеним”, нарочито снахама и домазетовима, исказивала тамошњом пословичном изреком “јебло вас весло које вас превезло”.

Да Мићино “знање” није било без основа, пре десетак-дванаест година притврдио нам је књижевник Светислав Басара (1953), самохвалом како је “већ у детињству”, кад год би му се прекодрински отац и “оводринска” мајка нешто “закачили”, чуо од бабе – и то добро упамтио – како кћери држи страну локалном клетвом “јебло га весло које га превезло”. Да је то већ прерасло у пословицу, Басара нас уверава тврдњом да “ћете ту синтагму и дан-данас често чути кад год у такозваном Подрињу избије неки пичвајз између Босанчероса и Србијанаца”.

То и тако у народу а извесни Чедомир Јовановић, на двојутарје Преображења Господњег 2016. године, на неком Н1 представљен као председник Либерално-демократске партије, ту “мисао” издићи ће на “политички” ниво, наводном потребом да се Србија изјасни против референдума о Дану Републике Српске јер иза њега стоји “бањалучки национализам” којим се крши “Устав дејтонске Босне и Херцеговине” и тиме “највише штети Београду”.

Исти тај Н1, на Никољдан 2023. године јавиће “како је Вучић завадио Београђане и прекодринске Србе”, толико да ће “Београђани тешко заборавити” како су “прекодрински Срби довођени у престоницу… да би гласали на локалним изборима”. Да ли су гласали или нису – споредна је ствар, али је наводни повод искоришћен да се каже како су Београђани “бесни… с разлогом… у афекту”, почели да ваде “прљав веш” из прошлости и подсетили се “да су ономад 1914. године прекодрински Срби мобилисани у војску Аустро-угарске и у плавим униформама се борили против браће с ове стране Дрине”.

Исти тај Н1, према вести коју је београдска “Политика” објавила 11. јуна 2024. године, позвала је госта “да каже нешто на тему односа Републике Српске и Србије”, али се све окончало тако што је водитељка, “у готово хистеричном заносу” , истоме том госту “објашњавала” да Београд није место “где Срби из Републике Српске треба да решавају своје проблеме”, да се “тамошње становништво ‘ментално’ разликује од овдашњег”, да    “Срби из Републике Српске треба да се ‘еманципују’ од Београда”, да је наводни “геноцид у Сребреници” још увек “у игри”, те да су прекодрински Срби “водили ратове за чије последице морају да поднесу колективну одговорност”.

Такав какав је, Н1 буде понекад поменут као изразито антисрбско гласило, али се не сећам да је ико иједну прословио о порталу познатом као Антисрбин инфо и о њеном власнику. Чак ни онда кад се изјава владике бихаћко-петровачког Сергија (19. децембар 2023) “да се прекодрински Срби неће одрећи Србије, нити ће себе ускратити за права која омогућавају специјалне паралелне везе” и прекор опозицији у Србији што прекодринске Србе окривљују јер Србију доживљују “као матичну државу”, искористи као повод да, на појутарје Савина дне 2025. године, владику Сергија назове “бесрамним” и устврди да је “такозвани епископ Сергије дао себи за право да огавно ботује за издајника и уставокршитеља Александра Вучића и да нападне српску омладину, поручивши ‘да није Аутокоманда Србија’, алудирајући на студентски протест у Београду”, да “подмукло покушава да мобилише прекодринске Србе да бране чипуљићког усташоида са Андрићевог венца”, те да би “Српска православна црква морала хитно да се огради од овог саопштења Сергија”.

Могло би бити да се Антисрбин инфо на тај речник охрабрио “открићем” Народног покрета Срба са Косова и Метохије “Отаџбина”, обнародованог крајем маја 2022. године да улогу Председника Републике Србије има “овај босански рајетин из Чипулића код Бугојна”, да “нико крупно к’о Турчин не лаже”, али да је “председник Србије надмашио сваког Турчина”… Па се поставља питање у чијем је интересу основан поменути Народни покрет лажно назван “Отаџбина”, не баш “оводрински”, и да ли је, осмишљен у србској колевци, рачунао да ће деловати у складу са званичном политиком Државе Србије.

Но, целу ствар ваља осмотрити и са другога “ћошка”.

Мића као да не зна да је после повлачења Срба под патријархом Арсенијем Трећим (1690), познатом и као Прва Велика сеоба Срба 1690,    у Србији остало тек тридесетак хиљада породица, да је Србија практично била испражњена, а да су се на место силних избеглица населили Срби из Брда, Црне Горе и Херцеговине. (Неки од Мићиних исто(не)мишљеника могао би се запитати откуд Срби тамо и ко ли је, примера ради, осмислио ону већ пословичну реченицу да “Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели”). Према томе, и Мића је некакав свеж Србијанац стесан од весла које га превезло, мада му то није сметало да изрази страх од утицаја његових незнаних рођака са западне или југозападне стране. Мића, наравно, заборавља (не заборавља – не зна, будала) да су вође двају српских устанака – уистину Покрета за обнову србске државности – с почетка 19. века углавном били или рођени у Црној Гори, Брдима или Херцеговини (понеки и у Босни) или су се њихови очеви отуд доселили. Мићин иступ по свему је једнак аутономашким (аутономистичким) војвођанерским бојовницима, али се на неки начин уклапа и у бесловесно иступање извесног Драгољуба Мићуновића у интервјуу новосадском Мађарсоу да се опозиција и социјалисти немају намеру слагати око помоћи србском народу у Републици Хрватској.

Позабавимо ли се оним “прљавим вешом” из прошлости и подсећањем “да су ономад 1914. године прекодрински Срби мобилисани у војску Аустро-угарске и у плавим униформама се борили против браће с ове стране Дрине”, запазићемо да нико не постави питање како се могло десити да забринутим “оводринцима” испаде непознато због чега се током претходних двају векова није могло испунити оно обећање Карађорђево, пореклом “с    онијех страна”, из Мораче, да “Дрино водо, племенита међо / Наскоро ће и то време доћи / Када ћy ја и тебека прећи / И честиту Босну полазити”.

До одговора би се могло стићи признањем да су се, временом, у нашим данима свакако, бројном пресељеничком потомству осладиле још бројније погодности у новом завичају, те су баш због тога, због тих погодности, успели да забораве на нешто што се некада звало Свесрбство у коме су се једни другима могли обраћати са

Србијанче, огњу живи,

Хрваћане, ти без мане!

Ој Босанче, стара славо,

Ао, Еро, тврда веро,

Ао, Сремче, гујо љута,

Црногорче, царе мали,

Ој соколе Далматинче,

Ој ти красни Дубровчане,

Ој Славонче танани!

Банаћане лагани!

Ој Бачвани здраво, здраво,

И ви други дуж Дунава,

И ви други где је Драва,

И ви други из непоменутих крајева Србске Земље    – “сви смо ми, бре, Срби!’ – како то једном рече песник Рајко Петров Ного.

На то подсећа и владика Сергије, упозорењем да “Србима, очигледно, историја није учитељица живота – брзо и крваво је исписују, још брже заборављају… Заборављају вође опозиције у Србији да су хиљаде српских добровољаца, поријеклом из Босанске Крајине, Лике и Херцеговине, напуштали рад у Америци и одлазили на Солунски фронт да би, укључујући се у редове српске војске, Србији донијели слободу… Што је најжалосније, прекодрински Срби сметају Драгану Ђиласу, поријеклом из Очигрија изнад Рмња манастира код Дрвара, Здравку Поношу из Книна, Јанку Веселиновићу из Голубића у Далмацији… Стиде ли се гробова својих предака? Стиде ли се крајишког млијека својих прамајки?”

Исто то, само мало друкчије, исказао је Бранко Радун, “аналитичар који редовно даје коментаре за писане и електронске медије”, речима да су то “прогнани и избегли прекодрински Срби, али и они који су дошли пре ратова мање више својом вољом. Иако су значајне разлике међу Србима из Херцеговине, источне Босне, Лике, Далмације, Кордуна, Баније и Славоније, као и оних из урбаних и руралних крајева, они ипак деле много заједничког”. То су, пре свега, они који су “живећи ван матице некако идеализовали своју далеку престоницу Београд”, али је, за многе од њих, “Србија од мајке постала маћеха, сурова и хладна као хале у којима су нашли уточиште јер није имала интерес да их интегрише”, за разлику од многих богатих западних земаља које су “бесплатно добиле хиљаде виталних, способних и образованих људи”. Они који су остали у Србији дочекани су са предубеђењем да су “прости и необразовани, а притом и ‘ратни профитери’… Као што су избегле Србе с Косова неки увредљиво звали Шиптари, тако су и Србе из Хрватске звали Хрвати… Најчешћи мотив анимозитета према избеглицама била је љубомора и осећај конкуренције оних који су видели како нови суграђани вредно раде, граде куће и компаније или пак каријере. Куће су подизали солидарно ‘на мобу’, а и компаније уз подршку рођака и пријатеља”. Што је најинтересантније, та љубомора и, чак, мржња, била је најприметнија код оних “који себе воле да виде као перјанице толеранције и борбе против шовинизма”, оних којима је истина, нарочито историјска, нејнепожељнија ствар у њиховом јадном живљењу.

Да није тако, ту своју мржњу не би темељили на тврдњи да су “1914. године прекодрински Срби мобилисани у војску Аустро-угарске и у плавим униформама се борили против браће с ове стране Дрине”. Чу’, браћа, а мисле да су Аустроугари били толико блесави да своје србске поданике шаљу у рат против Србије – њих су, највећим делом, слали на руско ратиште. Само су малобројни прешли Дрину а добар део њих искористио је прву прилику да се преда.

У непосредној вези са збивањима непосредно пред рат и првих ратних дана, стоје и неки подаци садржани у реферату Добровољачког одељења Добровољачког Корпуса Срба, Хрвата и Словенаца у Одеси, написаног 1. септембра 1917. године, али су они, у “братско-јединственој броЗЛОвији, увек прећуткивани због тога што су на “истраживачки” дух “југословенских” историчара деловали нестварно:

“Из освојених босанско-херцеговачких области (које су од 1878. године биле под аустроугарском окупацијом – ИП) прешло је на територију Србије до 50.000 Босанаца и Херцеговаца… И упутише се готово сви заробљени и пребегли Југословени у разне јединице у позадинску службу војске и у грађанске дужности. Чета мајора Танкосића, војводе Вука, Лићански и Ужички Одред махом су били оформирани од неослобођених Срба, Хрвата и Словенаца. Већином су били Босанци и Херцеговци па Личани”, делом пристигли и из Америке.

Чисто знања ради, овом потписнику дало се да по имену и презимену препозна 2.122 србска добровољца из Херцеговине и Босне, у србске ослободилачке ратове 1912-1918. године приспела из прекоморских земаља. Дода ли се томе. чисто знања ради, да се у тим ратовима нашло најмање 323.000 србских добровољаца (укључиво и нешто мање од 6.000 чланова медицинских мисија са стране), те да је у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење и “оводринске” Србије, од укупно око 140.000 ратника у србској војсци, учествовало 76.600 србских добровољаца изван Краљевине Србије, није сувишно знати ни да се међу ону коју стотину хиљада добровољаца нашло и

– око 10.000 добровољаца из реда аустроугарских војника заробљених у Србији на самом почетку ратних операција;

– приближно 4.000 добровољаца из руског заробљеништва, који су на србско ратиште стигли Дунавом, с јесени 1915;

– око 30.800 из руског заробљеништва који су ратовали на Добруџи и отуд, последње ратне године, пребачени на Солунски фронт;

– и једних, и других, и трећих, највећим делом из Херцеговине и Босне.

Кад мало пажљивије осмотримо податке о броју прекодринаца који су ратовали за Србију и са њим упоредимо податак да је од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Српску, из Србије (која није била у рату) избегло око 300.000 младих људи називаних онда “најкреативнијим делом српског народа” – онда постаје много јасније да “оводрински” национални дух приметно гаси.

Уза све то, неко признаде за истину да су прекодринци “и дезертирали, препливавали Дрину, предавали се српској војсци… али то сад више није битно, памти се оно ружно”, што је Обрад Кесић, онај из уводног пасуса целе ове приче, “оправдао” изјавом “да је то јако опасно размишљање и за будућност Србије”.

Илија Петровић / Васељенска