Блокадери у подкасту признали шта мисле о Србима: „Најамници“, „Косово је препрека“, а породице жртава су „поткупљене“

У подкасту Чедомира Стојковића, познатог по радикално антрисрпским ставовима, блокадери Лана Коцић и Владимир Ђорђевић представили су оно што називају својом политиком, али што је, судећи по тону и садржају, много ближе манифесту мале групе која у себи види власт, а у већинској Србији баласт који смета њиховој визији. Коцићева је разговор отворила реченицама које, нажалост, говоре више о њој него о политичкој анализи: „Он (Вучић) је готов, само му то још нису јавили. Он сада нема где, сатеран је у ћошак и ту му је крај.“

У наставку разговора отишла је корак даље, поручивши да „његово бирачко тело“ не може да сматра својим народом, „иако јесу исти народ“, јер је, како каже, „то за њу најамничка маса и ништа више од тога“. Уз то додаје да се „нада“ да ће се ти људи предомислити и прећи на „праву страну“, али да једва чека дан када ће „из хаоса изаћи слободна Србија“.

Тиме није само увредила грађане чије се политичко опредељење разликује од њеног, већ је јасно ставила до знања да блокадери себе доживљавају као неку врсту самопроглашене елите која одређује ко је „прави“, а ко „непожељни“ део нације. Ђорђевић је на то додао да је „реторика искључивости видљива у студентском покрету“ и да је „погубно удаљавати се од свих осталих“, али такав став није променио ток разговора.

У тренутку када је реч дошла до Косова, показали су по ко зна који пут шта мисле и која је њихова политика. Коцићева отворено признаје да је Косово „препрека за будуће међународне сарадње“, иако истовремено каже да се „држе Устава који каже да је Косово део Србије“. Та контрадикторност је, како многи уочавају, управо суштина блокадерске политике: једно се прича за јавност, друго за спољне факторе, а треће се мисли између редова.

Оно што је, међутим, постало најшокантнији моменат читавог разговора јесте напад на породице жртава. Коцићева изјављује да „не познаје лично ниједну од тих породица“, али тврди да је „информисана да су многе поткупљене“ и да не зна „која цена треба да буде да би неко купио живот сопственог детета које је већ изгубљено“.

Та реченица, која је у јавности дочекана са неверицом и гнушањем, потврдила је дубину политичког суноврата једног покрета који је сам од себе направио мит, а од народа, чији глас тврди да представља, противника.

И све време, између увертира о „слободној Србији“, порука да „они већ јесу власт“, да су „већи од институција“ и да је „Србија њихова“, крупним корацима провејава идеја да је заправо реч о групи која више ни не покушава да прикрије презир према већинској Србији, нити одговорност за сопствене речи.

Уместо политичке идеје, чули смо идеолошку самопромоцију; уместо аргумената, увреде на рачун српског народа који је одавно схватио шта стоји иза блокадерског покрета, као и на рачун породица које су изгубиле најмилије у, како се све више чини, диверзији у чију сврху се десио пад настрешнице. Визија која се, по свему што су изговорили, очигледно ослања на идеју да су они изнад свега што је српско, самопроглашена елита која одбија да се суочи са реалношћу и губи тло чим их та иста реалност подсети да Србију не чине самопроглашени „витезови Артуровог округлог стола“, већ већинско грађанство које, без много двојбе, препознаје шта заправо стоји иза блокадерског покрета.

Васељенска