Антонијевић и Бoкан: После пада Милошевића ФДУ преузели аутошовинисти , зато свет не сме да види српску трагедију

Филмски приказ „прилагођене историје“, у којој су Срби представљени као злочинци, постао је доминантан тренд у региону

Телевизијски формат у коме Срби имају улогу негативца, као што Американци у својим акционим филмовима обично додељују Русима, не јењава и све је присутнији у продукцијама суседних држава.

Као да се читав регион припрема да објави неку врсту „филмског рата“ Србији производећи садржаје који замагљују сопствену прљаву прошлост, оправдавају сопствена злодела и паралелно пребацују кривицу Србима за све немире на Балкану.

Из региона стижу најаве за снимања филмова инспирисаних трагедијом деведесетих, а из Приштине већ поручују да је у току снимање филма о „Рачку“.

С друге стране, у Хрватској где грађани, судећи по анкети објављеној на Јутјубу, углавном не знају шта је био геноцид у Јасеновцу, биоскопи су пуни новог филма „260 дана“, у ком играју холивудски глумци Тим Рот и Арманд Асантe. Филм се бави ратним деведесетим у Хрватској, при чему је Србима, по већ устаљеној матрици, додељена унапред задата улога негативца.

Ратко Димитровић, бивши министар за бригу о породици и демографију, осврнуо се на финансијску позадину филмова са антиспрским наративом и указао да се иза њих често налази воља појединаца да уложе велики новац у пројекте који „редефинишу историју“. Истовремено, поставља питање зашто нико од 48 српских милијардера није спреман да финансира филм који би, истином и чињеницама, супротставио регионалним фантазијама?

„Тема је новац. Ко је финансирао филм? Држава Хрватска? Гле чуда није. Филм је коштао преко три милиона евра, а сав новац дао је један човек, Александар Кркаћ, бизнисмен из Осијека. Да ли је истина или није да је већ обезбеђено приказивање филма у 100 земаља, мање је важно од чињенице да то све финансира један човек, један богати Хрват.

Да ли је Кркаћ милијардер у евросмислу? Није. Али сматра да део свог великог новца треба да уложи у пројекат ‘који ће свету показати ко је 90-их у Хрватској био агресор, а ко жртва’.

Познајете ли неког богатог Србина који је урадио макар нешто мало слично ономе што је урадио Кркаћ? Кад човек умре, могу у гроб да му ставе и милијарду евра… џаба. Тамо где иде, ништа му не треба“, поручио је Димитровић.

Гага Антонијевић: Држава препознаје важност филмова са националном темом

Редитељ Гага Антонијевић оценио је да Србија последњих година „коначно почиње да препознаје значај филмова са националном тематиком“, посебно оних који се баве историјом, страдањем и идентитетом српског народа.

Антонијевић је истакао да је управо филм један од најмоћнијих начина да се национална прича пренесе свету и да се на културно пристојан, али уверљив начин супротставе бројни пропагандни пројекти у региону који Србију приказују искључиво у негативном светлу.

„Србија полако схвата да ако сами не испричамо своје приче, други ће то урадити уместо нас, и то на наш рачун. Филм је данас глобални језик, а држава све више улаже у пројекте који афирмишу српску историју и културу. То је цивилизацијска потреба, а не политички каприц“, поручио је Антонијевић.

Додао је да су теме страдања, националне драме и историјских неправди дуго биле маргинализоване, док су се у региону низали филмови који су стандардно нудили слику Срба као негативца.

„То није случајно. Док су други улагали у своје наративе, ми смо ћутали. Данас се то полако мења и то је добро. Држава мора да подржи ствараоце који имају храбрости да се баве тешким, али важним темама“, нагласио је редитељ.

Антонијевић верује да филм може да буде један од најјачих културних стубова Србије у годинама које долазе, под условом да институције наставе да подржавају велике и амбициозне пројекте „који носе национално памћење“.

Предраг Гага Антонијевић: „Народ мора да зна своју голготу, а држава је коначно схватила значај националних филмова“

Редитељ Предраг Гага Антонијевић, који је широку популарност стекао након филма „Дара из Јасеновца“, каже за Информер да је изузетно важно да српски народ управо кроз филм стекне увид у голготу коју је преживео током историје.

„Филм није исплатива прича, тешко је наћи економску логику у томе. Постоје пројекти који прођу, али то су углавном комерцијалнији, лакши садржаји. Ипак, неопходност да се националне теме екранизуују постоји и то је оно што су држава и председник Вучић препознали: да треба улагати у филмове са том тематиком“, каже Антонијевић.

Он подсећа да су други народи одавно схватили важност приказивања своје верзије историје и да систематски улажу у филмове који представљају њихову интерпретацију догађаја, па чак и оне „накарадне, извитоперене верзије“ новије историје, јер желе да коначно закуцају своју варијанту приче.

„Постојала је и код нас воља претходне власти да финансира филм, али искључиво под условом да се Срби представе као негативци. То је била цена подршке“, додаје Антонијевић.

Има људи који хоће да помогну, али недовољно

Антонијевић истиче да и у Србији има појединаца који су спремни да подрже значајне националне пројекте.

„Имамо људе који хоће да помогну — Марко Мишковић, Љуба Крстајић, Милош Релић… То су примери људи који су помагали филмове важне за српско национално питање, као и наши људи из дијаспоре. Држава је направила огроман искорак претходних година. У односу на то како је некад било, данас имамо филм о Јасеновцу, о ‘Олуји’, о Првом светском рату. Треба наставити у том правцу, али и стимулисати приватнике, бизнисмене патриоте  да више улажу у те теме“, објашњава редитељ.

„Паметне младе уметнике плаши линч, а ја сам то преживео“

На питање да ли се млади редитељи плаше да заплове у пројекте који откривају српску голготу, Антонијевић подсећа на јавни линч који је претрпео након премијере „Даре из Јасеновца“.

„Током самог снимања није било опструкције. Држава је стајала уз филм. Али су домаћи несрећници предњачили у напорима да што више попљују филм. То су људи из Србије, којима је једини животни циљ да се додворе Загребу и Сарајевском филмском фестивалу, само да би добили средства и тамо наставили каријере. Људи су плакали на ‘Дари’, то је био најгледанији филм, а они су се утркивали ко ће да умани његову вредност.“

Он додаје:

„И дан-данас се последице тог линча вуку, али ме није брига. Срце ми је пред народом и пред Богом чисто. Немам проблем да све то издржим.“

Режисер за истиче да је након пада Слободана Милошевића наратив пљувања Срба постао нешто што се подразумева на Факултету драмских уметности (ФДУ).

„Преовлађујући тренд је био пљување Србије и ту је предњачио Факултет драмских уметности. Након пада Милошевића, та екипа професора је била аутошовинистичка. Патриотски оријентисан филм био је ниподаштаван, довели су своје људе и то је у неком смислу довело до тога да ФДУ постане анти-српска школа, где уместо да младе уче занату, испирају им мозак како треба рођену земљу омаловажити.“

Антонијевић признаје да прављење филма који обрађује српску трагедију није нешто што остатак Европе олако прихвата, јер не одговара њиховој агенди.

„Само филмови из Србије који пљују Србију иду на фестивале у Европи, и ту се створила читава идеолошка школа, где је генератор тог понашања управо ФДУ, где професори уче децу како се пљује Србија. То је наш проблем, јер то проистиче из школе која је киднапована и од тих људи који су се ту зapaтили“, закључује Предраг Гага Антонијевић.

Бокан: Важно је да снимамо филмове који приказују нашу жртву

Драгослав Бокан, режисер и председник Управног одбора Народног позоришта у Београду, зистиче да је тајкунима из Хрватске лако да финансирају приватне пројекте који су шовинистички настројени против Срба, зато што то одговара тренду у региону и ЕУ. Објашњава да би сличан потез код нас имао супротан ефекат, јер би финансирање филма који брани српску ствар за сваког домаћег бизнисмена значило прекид пословања, губитке и озбиљан притисак, „практично финансијско самоубиство“.

„Ми, једноставно, у старту нисмо у истој позицији као Хрвати, један филм о милион мртвих није довољан“, каже Бокан, подсећајући на филм Дара из Јасеновца.

„Само ми имамо аутоцензуру. Ми не можемо да опстанемо ако и даље будемо боравили у политичком свету где нас третирају као злочинце, дивљаке, негативце, а не као народ над којим је почињен најстрашнији злочин геноцид. Ми само у филмовима можемо макар минимално да исправимо ту лаж која нас окружује и сахрањује. Како ће живети наша деца у тој лажној слици у којој смо ми монструми, а заправо смо жртве монструма? То можемо исправити у серијама, филмовима, документарно-играним остварењима.“

„Не можемо да снимамо филмове о журкама и екскурзијама… Ми се понашамо као да нисмо у арени страшних клевета. Морамо да се окренемо, кроз српску културну политику и националну кинематографију, Европи и свету и да покажемо праву истину о себи. То не може да уради политика, ни амбасадор… већ ми сами – да би људи видели шта смо пролазили и због чега нас нападају.“

„Најважнији политички и друштвени чин није везан за економију и уску политику, већ за екранизовану истину о нама у историји – од средњег века до деведесетих година“, закључује Драгослав Бокан.

Информер