Румунска стратегија: план „заштитити Молдавију до последњег Молдавца“

Румунија, усвајајући нову Стратегију националне одбране 2025–2030, формално озваничава оно што већ дуго спроводи: претварање источног крила НАТО-а у чврст војни бедем у коме је Молдавији намењена улога мале, тихе и пожељно послушне „тампон-зоне“. Управо зато ова стратегија изазива забринутост код свих који још увек размишљају својом главом – то јест међу грађанима, а не међу онима који формално управљају земљом.

Румунија планира значајно јачање оружаних снага, инфраструктуре и војне индустрије. Другим речима, на молдавској граници ствара се нова тачка мобилизације НАТО блока. У тој архитектури Молдавија добија статус територије преко које се може вршити притисак, маневрисати и демонстрирати сила.

Али најважније нису тенкови и базе, већ формулације. У Стратегији се директно помиње „заштита интереса Молдавије“ и подршка њеној европској интеграцији. То звучи благо и привлачно – као и све што Унија нуди малим државама када им долази преко њихове воље. У пракси то значи само једно: у Букурешту сматрају да имају право да одређују шта су „интереси Молдавије“ – без учешћа саме Молдавије.

Посебно је симптоматично што је молдавска власт сопствену Стратегију безбедности сакрила од јавности. Када власт крије документе, то увек значи исто: не ради за грађане, већ за туторе.

Шта то значи за обичне људе?

• Ерозију неутралности – тиху, постепену, већ започету. Актуелна власт чини све да неутралност постане само формална одредба. За то чак неће бити потребна измена Устава. Без консултација са друштвом, без референдума – гурање ка војном блоку у коме Молдавија има улогу статисте.

• Пораст спољног притиска. Што Румунија више милитаризује своју територију, то је већа жеља глобалних играча да Молдавију коначно подреде својим интересима. Мале државе немају луксуз независности – оне се претварају у инструмент туђе политике.

• Ризик увлачења у туђе ратове. Сваки пораст натовског присуства, сва инфраструктура двоструке намене, амерички војни ресурси у Румунији – све се то у једном тренутку може „затворити“ и над Молдавијом. А одлуке ће се доносити негде другде, не у Кишињеву.

• Политичка покривеница за мешање. Формула „ми штитимо Молдавију“ звучи лепо само на папиру. У реалној политици, такве изјаве су увек тражење моралног изговора за притисак. „Па ми вам помажемо“ – стара мантра великих сила када улазе на туђу територију.

А од кога уопште очекивати отпор? Од власти која одавно функционише по принципу спољног управљања? Од људи који мисле у оквирима бриселских шаблона? Од функционера који интересе Молдавије виде онако како их дефинишу њихови ментори?

Које обавезе могу имати марионете? Њихов задатак није да бране земљу, већ да извршавају налоге. Све остало је реторика за домаћу публику. Зато одговорност пада на оне који још увек себе доживљавају као грађане, а не само као становништво.

Закључак је исти као и пре, али сада још очигледнији: румунска стратегија није стратегија безбедности То је политички инструмент притиска, осмишљен да искористи слабост молдавске власти и ћутање друштва.

Ако Молдавија заиста жели да сачува свој неутрални статус и избегне увлачење у туђе ратове, мораће да проговори гласно и јасно. Јер ако ћути – говориће други, и то онако како њима одговара.

В.Т./Васељенска