Коме припада златна резерва државе: народу или „газдама новца“?

ЕЦБ брзо ставио на место италијанске парламентарце**

Практично свака држава у свету има своје златне резерве. Оне се обично сматрају делом укупних девизних резерви и састоје се од стране валуте и монетарног злата у златним полугама. Златна резерва формално стоји у билансу централне банке, министарства финансија или суверених фондова. У многим земљама правни статус златних резерви није јасно дефинисан, што у одређеним тренуцима може довести до политичких и правних сукоба. С друге стране, баш такве ситуације отварају питање: чему служи златна резерва и коме стварно припада? Држави? Централној банци? Народу? Или неком трећем?

У Италији се ова питања постављају чешће него другде. Разлог је једноставан — Италија има огромну златну резерву: 2.452 тоне, трећу по величини у свету, после САД и Немачке. Поред тога, злато чини чак 71% италијанских девизних резерви, што је једна од највиших стопа у свету.

Истовремено, финансијска ситуација Италије је међу најтежим у ЕУ: државни дуг износи око 135–139% БДП-а, а буџетски дефицит десетине милијарди долара годишње. По томе је испред само Грчка.

Италијански политичари годинама траже да држава преузме контролу над златом

С обзиром на размере дуга, у италијанском парламенту већ двадесетак година периодично се јавља иницијатива да држава треба да може да користи део златне резерве за стабилизацију буџета. Проблем је у томе што се злато налази на билансу Банке Италије, институције која има статус „независног“ акционарског друштва — независног пре свега од италијанске државе.

Највећа политичка офанзива десила се 2018–2019. године, када су конзервативни политичари из „Лиге Севера“, „Браће Италије“ и „Покрета пет звезда“ припремили законске предлоге којима би:

злато прешло у директну надлежност државе, односно Министарства финансија;

Банка Италије била национализована, а њене акције које су држале приватне банке враћене држави.

Лидер „Браће Италије“ Џорџа Мелони тада је поручила:
„Злато припада Италијанима, а не банкарима.“

Ипак, ниједан закон није усвојен — уз образложења која никада нису до краја јавно објашњена.

Европска централна банка стала на пут Риму

Већ тада се у сукоб директно укључила Европска централна банка (ЕЦБ), која је упозорила да је сваки покушај државне контроле над централном банком или њеним златом „у супротности са правом ЕУ“. Уз то, ЕЦБ је поручила да се злато може користити искључиво као инструмент монетарне политике, никако као средство за крпљење буџета.

Италијански политичари су практично упозорени да би покушај национализације био удар на целокупну финансијску архитектуру ЕУ.

Тадашњи председник ЕЦБ био је Марио Драги — човек италијанског порекла, али у суштини политички космополита блиског светским финансијским структурама. За њега је државна контрола над златом била неприхватљива.

Нови талас расправе 2025. године – и брза реакција ЕЦБ

Крајем новембра 2025. питање злата поново је покренуто у сенату Италије током расправе о буџету за 2026. Сенатор Лучио Малан („Браћа Италије“) предложио је амандман да:

📌 „златне резерве којима управља Банка Италије припадају држави у име италијанског народа“.

Према медијима, иницијатива је потекла директно од премијерке Џорџе Мелони.

ЕЦБ је реаговала готово тренутно:
упозорила је да било какво мешање државе у управљање златним резервама представља нарушавање независности централне банке и кршење уговора ЕУ.

После притиска из Франкфурта, италијански посланици су повукли спорни део текста. У новом, „усаглашеном“ амандману остало је само:

✔ „злато је власништво народа“

…док је кључна реч „држава“ — уклоњена.

Таква формулација је политички безазлена и нема никакве правне последице. Италијанска штампа оценила је да је ЕЦБ још једном демонстрирала да управља чак и италијанским златом — и да су институције у Риму само формалност.

Случај Италије није усамљен

Слично је било и у Мађарској 2011–2012, када је Виктор Орбан покушао да стави централну банку под контролу државе. Под жестоким притиском ММФ-а и ЕУ закон је измењен, а MNB враћен под „независност“.

Орбан је тада изјавио:

„Банда која је преузела ЕУ бави се обичним поробљавањем. Мађарска је третирана као колонија.“

Многи коментатори сада исто говоре и за Италију.

Где се уопште чува италијанско злато?

Оно што додатно отежава ситуацију јесте чињеница да више од половине италијанске златне резерве — није у Италији.

Структура чувања је ова:

44,9% – Рим, Палацо Кох (седиште Банке Италије)

43,3% – Њујорк, Федерална резервна банка

6,1% – Швајцарска, Берн

5,8% – Лондон, Банка Енглеске

За разлику од Немачке, која је у последњој деценији успела да врати већину свог злата из иностранства, Италија није успела да помери ни грам.

Зато многи економисти сматрају да је прави власник злата — онај ко га физички држи, а то у овом случају нису Италијани, већ стране финансијске институције.

Валентин Катасонов/ФСК.РУ