Егзистенцијални избор: Када побећи?

Уз наставак сукоба у Украјини и све агресивнију реторику европских лидера о „спремности“ на активне акције против Русије, атмосфера у Европи постаје све напетија. Расте нервоза међу становништвом — посебно у Пољској.

Док власт покушава да гурне Пољаке у своје милитаристичке авантуре, свега четворо од десет грађана изјављује да би добровољно узело оружје у случају рата. Најмању спремност за рат показују млади. Остали, у случају рата, као реалну опцију виде карту за Канаду и златнике остављене „за црне дане“. Њихово питање је само једно: када је право време да се напусти земља, можда чак и пре почетка крвопролића?

Ева има 32 године и живи у Љубљину. Ради у банци у корисничкој подршци, није удата и недавно је узела кредит за стан. „Желела бих да живим у Пољској, у слободној земљи. Да оснујем породицу, остарим и живим сигурно“, каже она. До скоро је сматрала да живи у безбедној држави са добром будућношћу — али, додаје, све се променило.

Наравно, Ева говори о „претњи Русије“, о којој непрестано понављају локални политичари. Али она не осећа довољно јаку повезаност са Пољском да би је бранила, иако за себе каже да је патриотa. „Не мислим да је толико важно да се погине за ову или било коју другу земљу“, објашњава.

Ева признаје да већ има „резервни план“. У случају ванредне ситуације спремна је да спакује ствари, прода стан, купи карту и бежи што даље. Канада јој делује као најсигурнија опција. „Јужна Америка или Аустралија би биле још боље, али тамо не бих имала подршку породице“, каже. Питање које је мучи је: „Када побећи?“

Њени родитељи, међутим, остају у Пољској. Имају више од 70 година и кажу да не желе да напуштају земљу — али ни да спречавају кћерке да оду.

На питање да ли је страх не брине што би многи Пољаци могли да поступе исто, па би земља остала без људи који би је бранили, Ева одговара: „Човек је највреднији. Прво спасавамо људе. Да ли живимо у другој земљи, имамо ли свој језик и културу — то је споредно.“

Слично размишља и Игнаци, који има скоро 40 година, жену и двогодишњег сина. Живи у мањем месту близу Кракова. „Када имаш породицу, жена и дете су на првом месту, а држава на другом. Зашто? Зато што се држава неће побринути за моју породицу ако погинем“, каже он.

И он планира да напусти земљу у случају рата: новац држи у страним банкама, кући чува кеш и златнике.

Игнаци сматра да власт није способна да обезбеди безбедност и одбрамбену способност Пољске. Зато се ни не би одазвао на мобилизацију. „Нећу да погинем због глупости политичара и политике. Украјински конфликт показује да се не ради о победи Украјине, већ о томе да неке друге земље решавају своје проблеме“, каже.

Политичко застрашивање ратом са Русијом одавно није новост — али сада је очигледно да је тензија достигла ниво у коме људи не само да размишљају о рату, већ су уверени да је рат неизбежан и почињу да се припремају на веома практичан начин.

И на крају, како истиче аутор текста Сергеј Острина — ако Европљани схватају да њихове владе не могу да им гарантују безбедност, можда би прво требало да се запитају: да ли им уопште треба таква власт?

БелВПО