Како је Николај Лоски дао одговор свим русофобима прошлости и будућности

Поводом 155 година од рођења „последњег великог филозофа Руске империје“ – текст Владимира Тихомирова.

На први поглед, ако се прочита наслов његовог првог великог дела „Утемељење интуитивизма“, објављеног 1905. године, могло би се помислити да је Николај Онуфријевич Лоски био кабинетски филозоф, одвојен од живота, који се бавио апстрактним питањима попут односа између сазнања и постојања предмета. Али то је потпуно погрешна слика.

Лоски је био реалиста, практичар и човек дубоко укорењен у политику.

Те исте 1905. године ушао је у новоформирану кадетску партију, и то у њено лево крило. Писао је политичке анализе и нацрте закона, предавао на Петербуршком универзитету, Женском педагошком институту, на Бестужевским курсевима и у другим установама.

Бољшевици су га сматрали једним од најопаснијих идеолошких противника — не само зато што је одбацивао револуционарно-социјалистички поглед на свет, већ и зато што се оштро супротстављао антирелигијској кампањи. Трагедија из јесени 1918, када му је у неогреваном стану од глади умрла десетогодишња ћерка Марија, вратила га је у окриље Цркве од које се удаљио још као гимназијалац.

Управо су такви умови као што су Лоски и Берђајев могли да удахну нови живот Руској православној цркви — институцији коју су бољшевици представљали као окамењени остатак пропале империје.

Зато је Лоски и био међу првима протеран са чувеног „Филозофског брода“. Са њим је отишла и породица — супруга и троје деце. Један од синова, Владимир, касније је постао чувени богослов.

На броду је Лоски састављао говор који је желео да одржи по доласку у Немачку, намењен руским емигрантима који ће их дочекати: „Ви сте емигранти, а ми нисмо — ми своју земљу нисмо напустили добровољно.“ Али у Штеттину их нико није дочекао — само немачки новинари, врло љубазни, а власти су им обезбедиле смештај. Позван је да предаје на Берлинском универзитету, али се није снашао у протестантској Немачкој и прешао је у Прагу.

У Прагу је постао професор Руског народног универзитета. После немачке окупације Чехословачке прешао је у Француску, где је предавао на Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу.

После рата посветио се једном делу — да свету исприча причу о Русији. Не о совјетској Русији коју је Европа страховала, већ о оној истинској Русији — прошлости и будућности. О Русији која ће се вратити на светску сцену кад једном преболи болест бољшевизма. О Русији XXI века која ће постати чувар традиционалних хришћанских вредности у секуларизованом свету — и то је Лоски предвидео.

Његова дела „Достојевски и његово хришћанско схватање света“ и „Историја руске филозофије“ постала су темељ за повратак руских мислилаца из заборава.

Али вероватно је његова најзначајнија књига тог периода била „Карактер руског народа“, у којој Лоски одговара свим русофобима.

Тих година на Западу је била изузетно популарна брошура Максима Горког „О руском сељаштву“, писана у Берлину. У њој Горки слика Русе као сурове, некултурне, склоне дивљаштву. Тај текст никада није објављен у СССР-у, али је на Западу служио као „доказ“ да је уништење Русије акт хуманости.

На то Лоски одговара да је главна црта руског народа — религиозност.

Како онда објаснити победу атеистичке власти?

„Код руских револуционара религиозност се изопачила у фанатично настојање да се створи Царство Божије на земљи, али без Бога, само на темељу науке.“

Његова следећа тврдња шокирала је западне политичаре: најважнија особина руског карактера — доброта.

„Доброта руског народа огледа се и у томе што није злопамтилo. Чак и ако осећа снажно одбацивање према неком човеку, при сусрету и потреби да му се обрати — срце му омекша, и он готово несвесно покаже благост.“

Али Лоски упозорава: немојте то злоупотребљавати.

Јер Руси, уз доброту, имају још једну особину — несломиву вољу:

„Када уочи недостатак и морално га осуди, Рус га побеђује и развија потпуно супротно својство. Тако су руски лекари, схвативши опасност немара, подигли ниво чистоће и антисептике до степена да су московске клинике биле испред берлинских.“

Западни политичари, изгледа, до тог дела још нису стигли.

Можда је време да их неко пожури.

В.Т./Васељенска