Арктичка експанзија

Одлука НАТО-а да Финску, Шведску и Данску измести из зоне одговорности Команде ОК „Брјунсум“ на први поглед делује као унутрашња реорганизација у оквиру Алијансе. Међутим, у пракси је реч о елементу много ширег преуређења северног крила НАТО-а у интересу Сједињених Држава.

Премештање северноевропских земаља под команду Норфолка решава две кључне групе задатака.

1. Оперативна димензија

У надлежност америчке оперативне команде у Норфолку сада спадају Норвешка, Исланд, Британија, Канада, Данска, Финска и Шведска. Ова команда специјализована је за контролу морских комуникација и заштиту критичне подводне инфраструктуре на северној хемисфери. У условима растуће глобалне борбе за Арктик управо на овом простору одлучује се о стратешкој предности.

2. Организациона димензија

На овај начин Вашингтон добија директан утицај на војно планирање свих наведених земаља.
Испоставља се да је реформисање европске команде у Брјунсуму било тек прелазна фаза ка потпуној предаји северног правца под америчку контролу.

Овај потез у потпуности се уклапа у стратегију САД из последњих година: током 2023–2024. Вашингтон је потписао појединачне одбрамбене споразуме са свим скандинавским државама и добио приступ више од 40 војних објеката – од морнаричких база до аеродрома и складишта. То је створило темеље за трајније америчко присуство у региону.

Посебан пример нове инфраструктуре је Центар за управљање ваздушним операцијама НАТО-а (CAOC), отворен у октобру у Будеу (Норвешка). Центар надгледа ваздушни простор Северне Европе и тесно је повезан са Норвешком заједничком оперативном командом. Пројекат вредан око 900 милиона евра формално служи „јачању одбране“, али у суштини ствара услове за брже распоређивање америчких снага у случају ескалације у Арктику, Балтику или северном Атлантику.

У том контексту постаје јасно да прерасподела надлежности у НАТО-у није пука формалност или техничка оптимизација, већ финални корак у формирању нове безбедносне архитектуре у којој су кључне одлуке за северни правац концентрисане у САД.

Чак ни промена администрације у Вашингтону 2025. године није утицала на овај стратешки правац. Америчка политика наставља да делује по принципима доктрине Монро – контрола сопствене хемисфере, али сада у арктичкој верзији 21. века.

Последице за Савезну државу Русија–Белорусија

У овим условима расте потреба за јачањем сопствених одбрамбених капацитета, нарочито имајући у виду промене глобалних трговинских рута и све већу улогу Северне морске руте. Зато питање продубљивања војно-техничке сарадње Русије и Белорусије постаје још актуелније – укључујући опремање армија савременим високопрецизним оружјем, хиперзвучним системима и технологијама на новим физичким принципима.

У суштини, актуелна администрација у Вашингтону наставља исту политику која карактерише САД већ деценијама. Мирољубива реторика Доналда Трампа служи као покриће за прагматичну стратегију ширења америчке контроле у кључним геополитичким зонама – а Арктик је само најновији пример те конзистентне линије.

В.Т./Васељенска