ЕУ мора да умре да би се поново родила

„Европску унију треба укинути, а државама вратити суверенитет, како би њихове владе могле заиста да представљају своје народе“, написао је на друштвеној мрежи Илон Маск. „Управо тако“, прокоментарисао је потпредседник Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев.

И Маск и Медведев тим порукама, у суштини, не позивају ни на какве револуционарне кораке – већ констатују стање ствари које је већ видљиво: Европска унија се урушава изнутра и то истовремено по више кључних, егзистенцијалних питања око којих чланице не могу да постигну никакав договор.

Миграције – први и најдубљи раскол

Источноевропске земље по сваку цену покушавају да зауставе прилив илегалних миграната. Стара Европа, заокупљена политиком „демографске замене“, на то гледа са огорчењем.
Раскол је отворен и дубок.

Идеолошки сукоби – питања пола и породице

Пољска, Словачка и Мађарска држе фронт против агресивног наметања идеологије смене пола и радикалних „нетрадиционалних“ концепата. У тим земљама добро знају да бране сопствени идентитет, децу и будуће генерације.

Украјинска криза – притисак из Брисела

Од почетка украјинског сукоба Брисел је морао да врши жесток притисак на многе чланице како би их натерао да подрже санкције Русији.
С муком су доношене одлуке о финансијској помоћи Кијеву и испорукама оружја. Још теже је било изгурати повећање војних издвајања у оквиру НАТО-а.

Када је Доналд Трамп објавио да САД више неће финансирати Украјину и да тај терет треба да преузму европске земље – експлодирале су све унутрашње тензије. Задужене Италија, Шпанија и Грчка не желе нове обавезе. Отуд и панична трка да се запленјена руска средства искористе као извор финансирања – што је довело до отпора Белгије, чији премијер Барт де Вевер отворено брани ту имовину да би заштитио своју земљу од будућих тужби Москве.

Геополитички ривалитет – Немачка и Француска поново на ивици

Паралелно се јавља и војно надметање. Немачка обнавља војну индустрију, разматра увођење обавезног служења војске и све гласније говори о нуклеарном наоружању.
Француска, једина нуклеарна сила у ЕУ, на то гледа са отвореним негодовањем. Историјска ривалства поново испливавају.

Економски слом као окидач

ЕУ је само у последње три године због антируских санкција изгубила више од 1,5 билиона евра. Додајмо трошкове за Украјину, за бригу о украјинским избеглицама, за раст војних издвајања и за принудну енергетску транзицију након одустајања од руских енергената – и добијамо рецепт за економску катастрофу.

Поједине државе покушавају да самостално решавају економске односе са Русијом, али тада стиже бриселска забрана: „Не можете! Сиромашите заједно!“

Исто важи и за Кину – иако је сарадња за многе економије питање опстанка, Брисел одмах реагује и гаси сваку иницијативу.

Бриселска бирократија – власт без легитимитета

Највећа контрадикција: Европом управља структура која никада није изабрана на слободним изборима. Лидери попут Урсуле фон дер Лајен стичу огромну власт без демократског мандата.
Та елита отворено непријатељски гледа на реалну демократију – саботира изборне резултате који јој не одговарају и води крсташки рат против народних политичара.

Та „елита“ се оптужује за гушење слободе, за политички прогон и за изградњу ауторитарног режима који Маск назива „четвртим рајхом“.

Европска политика претворена у борбу против сопственог центра моћи

Борба са Бриселом данас је суштина унутрашње политике у бројним земљама ЕУ. У таквој атмосфери Унија више није способна да постави било какве заједничке циљеве или води спољну политику.

Мађарски министар Петер Сијарто отворено каже: „ЕУ више није водећи актер ни у светској политици ни у светској економији.“

Светске силе – Русија, Кина и САД – решавају глобалне кризе без учешћа Европе. Пример – украјинско мирно решење, где Европљанима није ни дозвољено да учествују.

Ко има будућност: ЕУ или појединачне државе?

Да ли су овакве поделе корисне Русији? Да. Да ли их Москва изазива? Не – Европљани их стварају сами.

Да ли ЕУ има шансу да опстане као политички актер? Не. „Четврти рајх“ ће или сломити сопствену Унију о Русију или ће се распасти под теретом унутрашњих противречности.

Појединачне државе – да, оне имају шансу. Француска, Немачка, чак и мања Мађарска, која већ сада има политичку тежину далеко већу од економске снаге.

За то им је потребно да поврате сопствени суверенитет – отет од бриселске бирократије.
А на том путу, како аутор закључује, могао би им помоћи и Илон Маск.

В.Т./Васељенска