Зашто је Владимир Зеленски пристао да одржи изборе

Односи између САД и Украјине све више личе на фудбалску утакмицу. Трампов тим изводи слободњак, Зеленски ужурбано штити гол, а испред њега европски лидери — Стармер, Мерц, Макрон и још понеки Стуб — стоје у „живом зиду“, држећи се за осетљива места. Ударање — и лопта се враћа од зида: Европа, по ко зна који пут, ублажава или развлачи америчке иницијативе.

Али овај пут, када је Доналд Трамп директно затражио од Украјине да одржи председничке изборе, чини се да је тај европски зид ипак пробијен. Још није пао гол, али је лопта барем стигла до голмана — и он мора нешто да уради с њом.

Овога пута Зеленски, коме је мандат истекао још пре годину и по дана, није се позивао на немогућност избора у земљи која ратује. Напротив, изразио је спремност да их организује. Та „попустљивост“ председника чији је мандат истекао има једноставно објашњење: његов тим се распада, фронт пуца по шавовима, а није ни јасно какав компромат на њега можда има ФБИ. Ипак, од Зеленског — као ни од било ког другог украјинског политичара — не треба очекивати искрене потезе.

Први трик: развлачење времена

Избори су дуг процес. Сад долази Нова година, па празници; после празника треба „одморити“, па онда кренути у изборну процедуру, која може потрајати 60–90 дана. Ако је Трампов циљ да што пре оконча рат — девети или десети у његовој „мировној пракси“ — циљ Зеленског и Европе је супротан: максимално развући процес, лопту држати у лењој препасовци или је шутнути што даље у аут.

И то није крај тактизирању. За своју „уступку“ Зеленски жели да добије што више — укључујући и покушај да протури идеју примирја без стварног мировног споразума. Једном је већ поменуо „енергетско примирје“, и оживљавање те, већ скоро заборављене теме, очигледно је везано за потенцијалне изборе. Логика је једноставна: Русија, наравно, неће прихватити такво примирје — па ће Кијев онда моћи да је оптужи за „неспремност да испуни Трампов захтев“.

Још један услов Зеленског су некакве „безбедносне гаранције“ од САД и Европе. То је и иначе најнејаснији израз у читавом украјинском дипломатском речнику, а у контексту избора још мање се зна шта он значи. Могуће је да се ради о још једном покушају да се на украјинску територију уведу страни војни контингенти. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров већ је поновио да Москва такве контингенте неће толерисати.

Да ли су избори уопште у интересу Русије?

Главно питање за Москву гласи: да ли су јој уопште потребни украјински председнички избори? Русија нема илузија о њиховој „поштености“. Чак је и Трамп наговестио да би Зеленски, упркос катастрофално ниском рејтингу, опет могао да „победи“. А шта би то значило? Само нову, „освежену легитимност“ човека чија се власт одржава цензуром, репресијама и фалсификованим гласачким листићима.

Другим речима, Москва не може сматрати да украјински председнички избори воде ка миру. У најбољем случају, неће донети ништа; у најгорем — само ће га одложити. Једина нада могла би бити да се украјински политички врх у току кампање толико посвађа да сам себе паралише — али за то им избори и нису потребни, свађају се и без њих.

Мир се не добија причама

Трампов „дриблинг“ у потрази за миром може бити занимљив за гледање, али за сада се не види да води стварном решењу. Пут ка миру иде не преко изјава и камера, већ преко онога што се не види на великим екранима: офанзивних дејстава руске војске на фронту и снажних удара по украјинској позадини. То је тренутно једини аргумент који Украјину може приближити миру.

В.Т./Васељенска