Елите Европске уније имитирају рат са Русијом

У Европи подређивање индивидуалног разума сваке државе колективном интересу доводи до колективног лудила. Његова суштина је у томе што је имитација у потпуности заменила стварни живот и постала прави интерес европских политичких елита.

Недавна одлука власти Европске уније да својим дипломатама забране било какав облик комуникације са руским колегама делује прилично застрашујуће. Неприпремљен посматрач могао би да помисли да традиционалне норме контакта између званичних представника држава одлазе у прошлост.

Јер примењивати норме ратног времена према дипломатама друге државе, а да се формално не налазите у ратном стању, представља нешто потпуно ново у дипломатској пракси. Ипак, може се претпоставити да је овај нови испад Европе само покушај да се имитира „последња и одлучујућа битка“ са Русијом, без икаквог суштинског деловања.

Наиме, бројне земље Европске уније и даље прилично успешно тргују са Русијом, купују наше енергенте – често преко посредника – и задржавају своје инвестиције. Другим речима, Европа као да већ увелико игра рат са Русијом: предузима многе кораке који би били логични у стварном рату, али не прелази последњу, кључну границу.

Питање је само колико дуго таква имитација може да траје, а да се не претвори у трагичан, директан сукоб за све укључене. За нас у Русији важно је да разумемо природу понашања наших западних суседа како бисмо знали колико оштро на њега треба реаговати.

Садашње понашање Европе у потпуности се уклапа у модел политике који су државници у Бриселу, Паризу, Берлину и Лондону одавно развили – пре свега у односу на сопствене народе. Европска интеграција и политичка сарадња држава Западне Европе заиста су имале своја „златна времена“. Током неколико деценија, владе великог броја земаља доносиле су одлуке које су олакшавале пословање и живот обичних грађана. Те одлуке и данас чине основу онога што је познато као Јединствено тржиште ЕУ.

Међутим, већ око двадесет година не постоји никакав значајнији напредак. Европске елите су схватиле да су могућности за стварно деловање исцрпљене већ почетком 2000-их. Тада је и започела велика имитациона игра. Њен први чин била је борба за такозвани Устав Европе.

Подсетимо: 2002. године у ЕУ је одлучено да се радикално ојачају политички темељи Уније и да се усвоји демократски документ који би интересе заједнице ставио изнад интереса појединачних држава чланица. Формиран је Конвент у који су укључени представници практично свих структура, а јавност је годинама забављана жестоким дебатама.

Свима који су се иоле разумели у европску политику било је јасно да је реч о „игри стаклених перли“, чији је једини циљ био да прикрије немогућност стварних промена. Али многи други, укључујући и у Русији, лако су били доведени у заблуду.

На крају је Устав Европе заиста и написан. Али већ 2005. године отишао је у историју – грађани Француске и Холандије одбили су га на референдумима. Политичари су, притом, могли без проблема да избегну народно изјашњавање – једноставно им је било потребно да се тај документ сахрани. Национални медији су се брзо прилагодили и окренули јавно мњење против закона који је грађанима, објективно, био користан.

Европски политичари су се у пуној мери посветили имитацији деловања и током финансијске кризе 2008–2013. године. Тада им се указала прилика да „забављају“ становништво у пуном капацитету. Свима је било јасно да се правила еврозоне грубо крше и да је сама идеја заједничке валуте постала кочница развоја за све земље осим Немачке и неколико њених сателита.

Такође се разумело да је немогуће решити проблем заостајања земаља јужне Европе – оне су жртве управо заједничке валуте. Штавише, у Француској и Италији се све јасније видело да и оне крећу путем који су раније прошле Грчка, Шпанија и Португалија.

Ипак, нико није желео, нити могао, да нешто суштински промени. Понуђено је неколико сурогат-решења чији је једини смисао био да се проблеми гурну под тепих политичких декларација. Посебан мајстор овог жанра била је немачка канцеларка Ангела Меркел.

Она у суштини није решавала фундаменталне проблеме, али је вешто стварала утисак да се они решавају. А на крају своје владавине „поклонила“ нам је Урсулу фон дер Лајен као главно лице европске бирократије.

Следећа криза била је имитациона игра у пуном смислу речи: током 2014–2015. године Европу су преплавили таласи избеглица из Северне Африке и са Блиског истока. Европски политичари су их најпре дочекали раширених руку, а затим са истом жестином уверавали своје грађане да ће подићи непробојни зид.

Све се завршило споразумом са Турском 2016. године, када је Анкари исплаћено шест милијарди евра да задржи избеглице на својој територији „свим расположивим средствима“. За ову имитацију политике платили су европски порески обвезници.

Пандемија коронавируса 2020–2022. године омогућила је европским елитама да се размахну у потпуности. Тешко је и набројати колико је „одлучних мера“ тада усвојено на нивоу ЕУ ради заштите становништва. Али видљивих последица готово да није било – Европа је прошла кроз пандемију као и остатак света.

Истовремено, како се писало, стање на личним рачунима неких бриселских бирократа приметно је порасло. Управо Урсула фон дер Лајен важи за једног од највећих стручњака за имитацију – започела је то као министарка одбране Немачке, а успешно наставила у Бриселу.

Тако су европске државе у садашњи војно-политички сукоб са Русијом ушле са значајним искуством у глуми одлучности уместо стварног деловања – и са навиком да то чине као нешто сасвим природно.

Данас слушамо нове изјаве Марка Рутеа, његових колега из Немачке и Француске или бриселских званичника о „приближавању сукоба са Русијом“ и потреби припреме за њега. Али, имајући у виду њихову прошлост, сасвим је разумљива сумња да је у питању још једна рунда омиљене игре у политику.

Проблем је у томе што друге политике за сада нема – и не може је ни бити. А имитација све више поприма облик стварних и веома опасних потеза, као што је одлука о „замрзавању“ руских актива у Белгији или покушаји дипломатског бојкота руских представника у иностранству.

Један велики политички филозоф прошлог века написао је: „У колективу индивидуални разум постаје слуга колективног интереса.“ То не мора увек бити лоше. Понекад удруживање људи или држава омогућава превазилажење уских себичних интереса и кретање ка праведнијој будућности.

Али у случају савремене Европе, подређивање индивидуалног разума сваке државе колективном интересу доводи до колективног помрачења. Његова суштина је у томе што је имитација у потпуности заменила стварни живот – и постала прави интерес европских политичких елита. И ако сви заједно успемо да избегнемо заиста велику трагедију, извлачење Европе из таквог стања захтеваће напоре више генерација политичара и јавних делатника.

Тимофеј Бордачев/Взгљад