Подређивање вере национализму води у одсуство вере
Хришћанска вера обликује хришћанску нацију – али само онда када нација није постављена на прво место. И свети кнез Владимир Крститељ, и преподобни Сергије Радоњешки, и сви светитељи који су заблистали у руској земљи, тражили су Бога и управо Њега стављали изнад свега. Не народ.
Свештеник тзв. „Православне цркве Украјине“ (ПЦУ) Роман Грищук, познат по учешћу у насилним преузимањима храмова канонске Украјинске православне цркве, предложио је да се преиспита традиционални лик Христа. Користећи крајње простачки речник, који овде нећемо цитирати, пожалио се да је у православној иконографији Христос приказан као „слаб и болестан човек“. Позвао је да се такав лик „разбије“, тврдећи да је Христос био „жесток, снажан и склон конфликту“, да није избегавао силу, да је користио речи које би се данас назвале псовкама, па чак и да „није зазирао од насиља“, јер је, наводно, „имао бич“.
Низак ниво опште културе може се сматрати личном несрећом Романа Грищука, али овај случај одражава много шири проблем: напетост између захтева за национално-патриотском религијом и чињенице да хришћанство за ту улогу једноставно није погодно.
Национално-државне религије нису ништа ново – оне су много старије од хришћанства. У древној Асирији обожаван је ратоборни бог Ашур, у Вавилону Мардук, у Кути Нергал – „бог рата, куге, истребљења и смрти“.
Ти богови били су персонификација рода, племена или царства – одређеног колектива чију су вољу проглашавали светом. Религија је тако постајала средство самосакрализације државе. Натприродне силе схватане су као моћни савезници конкретне заједнице: помагале су пољима да рађају, женама да рађају децу, а владарима да уништавају непријатеље.
Судбина таквих божанстава била је нераскидиво везана за судбину држава које су их поштовале. Ако би царство доживело тежак пораз, сматрало се да је његов бог заказао, па су људи често почињали да се клањају боговима победника. Овај облик религије назива се генотеизам – сваки народ има свог бога.
Стари завет доноси радикалан прекид са овим, од праисторије усталјеним обрасцем. Када је Израил доживео страшан пораз од Вавилонаца и када је велики део народа одведен у ропство, Јевреји се нису одрекли свог Бога. Пророци су им открили да Он није племенски заштитник, већ Творац неба и земље, Господар целокупне историје. Пораз није знак Његове слабости, већ Његов суд над неверним народом. Када се народ покаје, биће му опроштено и вратиће се у своју земљу. Тако се у свести људи учвршћивао монотеизам – вера у једног Бога, Творца и Судију свих народа.
Пророци су откривали и другу истину: Бог ће послати Месију, Спаситеља – и Он неће бити Спаситељ само једног народа, већ свих народа земље. Нови завет сведочи да је Месија дошао: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, пун благодати и истине“ (Јн 1,14).
Христос је умро за наше грехе и васкрсао да би даровао вечни живот свима који се одазову на Благу вест покајањем и вером. Он сабира верне у Цркву – нови народ Божији, који обухвата људе свих нација, раса, држављанстава и друштвених слојева. Како каже апостол Павле: „Где нема ни Јелина ни Јудејца… него је све и у свему Христос“ (Кол 3,11).
Зато Бог хришћанске вере, за разлику од Ашура, Мардука или Нергала, не може бити „приватни“ бог једне нације или државе. Он је Творац, Искупитељ и Судија свих народа.
Ипак, утврђивање хришћанства у Европи није укинуло потребу за националном религијом. Са развојем национализма тај захтев је само јачао и испољавао се на два начина.
Понекад су заговорници „националног препорода“ у потпуности одбацивали хришћанство и покушавали да оживе дохришћанска паганска веровања – као што су то чинили немачки нацисти, посебно Хајнрих Химлер. Други пут је национализам покушавао да потчини и преобликује Цркву, проглашавајући себе њеним заштитником – било православља (као код румунске „Гвоздене гарде“) или католицизма (као код хрватских усташа).
Међутим, од хришћанства је тешко направити религију ратоборног национализма. Пре свега зато што је оно по својој суштини универзално: Бог је Бог свих народа. Затим и због јасне поруке мира и ненасиља у Новом завету. Христос није Ашур нити Нергал. Када је Бог постао човек, постао је мученик, а не мучитељ. Није уништио своје непријатеље, већ је Сам примио смрт ради њиховог спасења. Од Онога који на крсту моли: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк 23,34), тешко је направити симбол националне борбе.
Зато покушаји национализације хришћанства или потискују Христа у страну и на прво место стављају националне јунаке (који се истовремено проглашавају светима), или искривљују Његов лик, представљајући Га као насилника. Тада се увек позивају на једину сцену која им иде у прилог – изгнање трговаца из храма.
Али Исус није носио бич – Он га је „начинио од ужа“, од онога што му се нашло при руци, и то очигледно није било смртоносно оружје. Чишћење храма било је симболички, пророчки чин. У храму нису били обични трговци, већ оно што бисмо данас назвали мафијом: мењачи новца и продавци жртава који су пљачкали ходочаснике. Управо против тог безакоња је Христос устао.
Фарисеји су једини с којима Господ говори веома оштро – али ни са њима не примењује насиље. Њихов грех био је злоупотреба верског ауторитета. Насилна отимања храмова од стране ПЦУ не могу се помирити са јеванђелским ликом Христа „кротког и смиреног срца“ (Мт 11,29). Зато се прибегава фалсификовању самог Његовог лика. Али тај лажни лик је бесплодан – отети храмови остају празни, јер верници траже кротког и љубећег Спаситеља, а не насилнике и псоваче, којих и ван Цркве има довољно.
Хришћанска вера заиста ствара хришћанску нацију – али само онда када нација није идол. И свети кнез Владимир, и преподобни Сергије Радоњешки, и сви руски светитељи, тражили су Бога и Њега стављали изнад свега. Покушај да се вера претвори у инструмент националистичке политике увек се завршава неуспехом.
В.Т./Васељенска
