Како је дворник ујак Кола веровао у Бога
У совјетско време људи старије генерације често су били верници, али су веру пажљиво крили и нису је истицали. Ово је једна од таквих прича.
Кад је почетком 1960-их мени било око 10 година, живели смо у „комунаки“ на четвртом спрату старе зграде из жутог „царског“ цигла на Жиљанској 34. Двор се закључавао великим кованим вратима са огромним катанцем на ланцу, а закључавао их је тачно у 23 часа стари дворник – ујак Кола.
Са црном, седа просеђом брадом, у црном гуменом престилу, с јаловим чизмама, огромном метлом у руци и кључевима на грудима, ујак Кола је у наше дечије душе усадио страх. Бојао сам се да не будем ухваћен под његовим громким басом: „Ну шо, ухваћен, окајани!..“
„Окајани“ дечаци
Ми, дечаци из дворишта, смо били „окајани“ за сваку дечију несташлук: пењање на дрвеће, трчање по цветњаку, гонимце туђих мачака које су нам сметале и друге дечје пустоловине.
Пријатељ Фима и кобила Розочка
Ујак Кола је живео у полуподруму двоспратног флигела поред дворских врата. Тамо је чувао березове метле, лопате за снег, санке и друге алате.
За нас је велики празник био кад би му у госте дошао пријатељ с „Евбаза“ – ујак Фима. Он није долазио сам, већ на старој кочији запреженој кобилом Розочком. Под седлом увек би била сакривена флаша вотке. Сели су за стол код Колове коморке, а ми смо добијали дозволу да се возимо по дворишту на Розочки.
Приче о рату и животу
– Сећаш ли се, брате Николай, нашег градског Степана Ивановича? – почињао је Фима, задимљујући цигарету после две чашице вотке. – Добар човек, штедио нас дворнике… Кад смо имали двадесет, били смо дворници, дежурали ноћу и примали премију у сребру… Добро време…
– А ја ћу ти рећи, Фима, – одговарао би Кола басом, – дворник у царско време био је уважаван. Ја сам кроз рат прошао од Кијева до Варшаве, рањен и одликован медаљом „За храброст“…
Следила су духовита препирања, шале и подсмеви један другом, са спомињањем њихових живота, породичних тајни и вере.
– Ја до Бога ходим, не до митрополита, – рекао је Кола, – а ти до мамоне…
– Мој мамона мени даје новац. А шта ти Бог даје?
– Молчи, нехристе! – рекао би Кола и сипао пуне чаше. – Све даје! Царство небеско даје, Небески Јерусалим!
Последњи поздрав
Ујак Кола је ускоро преминуо. Опело је служено у Владимирском сабору на булевару Шевченка, који су он и Фима упорно звали Бибиковским. На сахрани је било много људи из дворишта, укључујући и нас, дечаке. Око ковчега стојали су свештеници у белим ризама, митрополит је кадио ковчег и читао молитву, коју је потом ставио у руку ујаку Коли.
Он, са венцем на глави, младалачки и светли, благо се смешкао, као да већ види свој дуго очекивани Небески Јерусалим. А Фима, скривен иза стуба, тихо је плакао.
Сергеј Герук/СПЖ
