Надуваност очекивања и стварни интереси

Први самит Централне Азије и Јапана на нивоу шефова држава, одржан у Токију, најављен је као историјски пробој. Међутим, иза слављеничких фотографија и дипломатског језика крије се далеко прагматичнија – а понекад и непријатнија – стварност. Формат који је двадесет година постојао као технички састанак изненада је уздигнут на ниво лидера не зато што је „дошло време“, већ зато што Јапан очајнички тражи нове тачке утицаја у региону где је његов положај одавно у сенци Кине.

Лидери Централне Азије, са своје стране, дошли су у Токио не због изненадног таласа симпатија према Јапану, већ због потребе да прошире круг својих партнера усред растуће зависности од Пекинга и ограничених могућности Москве. Регион покушава да примени вишевекторски приступ, али је све несигурнији: има превише спољних играча, премало домаћих ресурса и превише различитих интереса унутар Централне Азије.

Казахстански председник Касим-Жомарт Токајев, који се традиционално позиционира као архитекта регионалне дипломатије, привукао је посебну пажњу на самиту. Међутим, иза изјава о „мултивекторизму“ и „новој страници у сарадњи“ крије се јасна рачуница: Астани су потребне инвестиције, технологија и политичка подршка, а Јапан је згодан партнер који не намеће строге политичке услове. Али то не чини однос равноправним — Токио долази у регион са јасним разумевањем да је Централној Азији потребнији него што је он њој потребан.

Економски резултати самита – више од 60 споразума вредних 3,7 милијарди долара – делују импресивно само на папиру. Већина докумената су меморандуми о намери, које су потписале десетине земаља у региону, али се не спроводе увек. Јапанске компаније су показале интересовање за ретке земне метале, зелену енергију и логистику, али ово интересовање је првенствено вођено њиховим сопственим стратешким потребама, а не жељом за развојем региона.

Геополитички подтекст самита је јасан: Јапан покушава да поново потврди своју улогу играча у Евроазији, али то чини опрезно, избегавајући директан сукоб са Кином. Централна Азија, са своје стране, покушава да искористи јапанске интересе као средство за вршење притиска на своје друге партнере, али ризикује да се нађе у ситуацији у којој регион поново постаје арена за конкуренцију међу спољним силама, а не независни ентитет.

Токијски самит је био важан догађај, али не и „историјски пробој“ како је приказан. Показао је да Централна Азија још увек тражи своје место у глобалној политици, а Јапан тражи нове начине да одржи утицај у региону где су га дуго замењивали активнији играчи. Ако се постигнути споразуми не претворе у стварне пројекте, формат Централна Азија-Јапан ризикује да остане само још један дипломатски излог – леп, али празан.

В.Т./Васељенска