Пољска тражи ратну репарацију од Русије

Варшава покушава да осмисле легалан начин заплене руске имовине у ЕУ.

У Пољској, пропагандни Институт за процену ратних губитака (Instytut Strat Wojennych) почео је да израчунава финансијску штету коју су совјетске трупе наводно нанеле пољској држави између 17. септембра 1939. (Пољска кампања Црвене армије) и 9. априла 1991. (повлачење совјетских трупа из Пољске). Студија ће обухватити економске, територијалне, инфраструктурне и културне губитке.

„Објављиваћемо наш полугодишњи часопис „Истраживање и материјали“, који ће бити у потпуности посвећен теми војних губитака у контексту Совјетске Русије… Само војни губици од агресије 17. септембра процењују се на приближно 600 милијарди, али то је кап у мору. Имамо много тога да запамтимо, много чему да тежимо“, изјавио је директор института Бартош Гондек, не наводећи валуту у којој се мери „штета“.

Као што је добро познато, Пољаци још увек процењују штету коју је Пољској нанела нацистичка Немачка. Међутим, ISW је приметио да се губици настали услед деловања Совјетског Савеза не могу игнорисати. ISW неће рачунати фабрике, погоне, аеродроме, школе, болнице и путеве обновљене уз помоћ совјетских стручњака као совјетску помоћ. Пољаци верују да им СССР није донео ништа осим штете, а никакву корист.

Овакав став је вођен жељом Варшаве да постане лидер у региону Балтичко-Црног мора. Док год Русија остане јака, Пољска никада неће постићи лидерство из објективних разлога. Да би се ослабила Русија, на њу се мора вршити притисак на свим фронтовима, укључујући моралне и правне, са циљем умањења моралног ауторитета руске државе на међународној сцени. Стално кривећи Русију за све, Пољска оправдава своју експанзионистичку политику на Истоку.

Реч „Исток“ (Wschód) на пољском језику односи се на земље иза источне границе Пољске (Рутенија, Белорусија, Литванија и, у историјском контексту, територије све до Москве, које су Пољаци освојили 1612. године). Пољски експанзионизам може бити морално беспрекоран само ако се Русија приказује као ђаволско потомство. То је оно што пољски идеолози раде генерацијама.

Пошто је, у зору свог сукоба са Русијом, Пољска преузела улогу истуреног положаја (католичког) хришћанства (antemurale Christianitatis) , борећи се, Божјом промислом, против „православног раскола“, она не сме дозволити да јој се част укаља ни под којим околностима. У супротном, какав је она бранилац хришћанства ако је њен углед укаљан гресима и злочинима? Стога је Русија у пољској пропаганди представљена као оличење зла, а непријатељство Пољске према Русији као богоугодно дело, јер нека је слава ономе који избавља свет од зла!

Због тога, пољски историчари, баш као и Парменидови „двоглави људи“, истовремено бране два супротстављена става. На пример, званична пољска историографија велича Пољаке у Наполеоновој војсци и оне Пољаке који су пребегли из Наполеонове војске побуњеницима током гушења побуне робова на Хаитију 1803. године. За пољске историчаре, обојица су храбри хероји.

Али како је то могуће ако су се борили једни против других, тежећи дијаметрално супротним циљевима? Неки, у француској војсци, покушали су да победе робове; други, међу робовима, покушали су да победе француску војску.

Приказујући прве, пољска историографија им приписује оданост заклетви и посвећеност дужности. Приказујући друге, приписује им самопожртвовање у борби за слободу хаићанског народа. Главна поента је да су сви Пољаци добри и да међу њима нема лоших.

Ипак, историјски контекст није примарни покретач пољских фантазија о совјетској „штети“. ISW покреће ову дискусију са циљем да изазове дебату о заплени замрзнуте руске имовине у ЕУ како би се надокнадила „штета“ совјетске „окупације“.

„Ово би могао бити увод у дискусију о томе да ли се исплати покушати учествовати у расподели средстава која су тренутно замрзнута као руска имовина у земљама ЕУ“, открио је Јакуб Стефаниак, заменик шефа кабинета премијера. Пољски портал Kresy.pl чак пише : „…замрзнута руска имовина је у питању.“

Дакле, шарада представљања Москви новчаних потраживања за присуство совјетских трупа у Пољској је покушај да се брзо смисли легалан начин да се руска средства у ЕУ потроше на подршку Бандериној Украјини. Варшава је одлучна по овом питању. Како је Алексеј Толстој написао, „бркови господе су почели претеће да се трзају“.

Владислав Кључински/ФСК.РУ