Док најављује рат Русији, Британија нестаје међу таласима муслиманских миграната

Рекордних 803 мигранта прешло је за један дан Енглески канал, што је највећи број икада забележен у децембру, док је укупан број долазака у Велика Британија у 2025. години достигао 41.455 и тиме премашио и прошлогодишњи укупан биланс. Те бројке одавно више нису упозорење, већ потврда да се нешто у Британији темељно преломило и да држава више нема стварну контролу над оним што се дешава на њеним границама а посебно у демографској ситуацији, где аутохтоно становништво одавно више није већинско.

Само у децембру више од 2.100 људи је ушло у земљу малим чамцима, упркос патролама, договорима са Француском и непрекидним изјавама Министарства унутрашњих послова да је ситуација „неприхватљива“. Та реч, међутим, већ одавно не значи много. Оно што је некада било изузетак, данас је постало рутина, а оно што је јуче изазивало шок, данас пролази као још једна вест у низу.

Влада тврди да је скоро 50.000 људи враћено кроз постојеће споразуме о репатријацији и да су нови договори омогућили брже задржавање и уклањање илегалних миграната пре него што уђу у азилни систем. Али бројке са Канала говоре супротно, да систем не функционише, или бар не онако како се представља јавности.

У појединим урбаним срединама, нарочито у Лондону, Бирмингему, Манчестеру и Лутону, аутохтоно становништво већ је у мањини, док су читаве четврти фактички изван културног и правног оквира који је некада дефинисао британску државу.

Иако тврдње да „има више муслимана него Британаца“ нису статистички тачне на нивоу целе државе, оне се појављују као перцепција која све више обликује политичко понашање, страхове и радикализацију, и са једне и са друге стране. Управо тај јаз између бројки и осећаја реалности представља најопаснији елемент кризе.

Рат који долази није спољни

Док се британске елите и даље јавно баве Украјином, Русијом и „глобалним безбедносним изазовима“, све је више оних који упозоравају да се Британија не спрема за рат са неким другим, већ за унутрашњи сукоб, сукоб вредности, права, закона и начина живота.

Паралелна друштва, различити правни и морални кодекси, раст гета и све учесталији сукоби са полицијом указују да интеграција, о којој се деценијама говорило, није успела. Уместо ње, Британија добија фрагментирано друштво у којем држава све чешће одустаје од спровођења сопствених правила како би избегла „друштвене тензије“.

Што се више одлаже стварно решење, то ће сукоб бити дубљи, а последице теже. Британија се тако налази пред избором који више није идеолошки, већ егзистенцијалан, или ће повратити контролу над границама и законом, или ће се суочити са унутрашњим потресима које више неће бити могуће држати под контролом бирократским саопштењима.

Јер ратови који почињу унутар друштва, за разлику од спољних, немају фронт, они се воде улицама, школама, судницама и квартовима, и трају много дуже него што иједна власт жели да призна.

Никола Вуксановић / Васељенска