Слобода говора која никоме није потребна. Зашто Немци све чешће бирају ћутање?

Резултати социолошких истраживања терају на дубоко размишљање

Пре извесног времена, социолошка служба компаније Tenor спровела је истраживање о слободи изражавања личног мишљења у „демократској“ Европи, пре свега у Немачкој.

Резултати су били запањујући. Испоставило се да готово две трећине Немаца (57%) сматра да у данашње време слободу говора треба користити „са опрезом“, а да је често најбоље једноставно ћутати и задржати сопствено мишљење за себе.

Међу присталицама десно-конзервативне партије „Алтернатива за Немачку“ (АдГ), чак 89% испитаних изјавило је да не жели јавно да говори о својим политичким ставовима.

Присталице либералних погледа вероватно ће ове бројке протумачити као „стид“ због подршке „ултрадесници“. Међутим, такво тумачење делује потпуно неубедљиво.

Пре свега, симпатизери АдГ се не плаше да гласају за своју странку на локалним, покрајинским и савезним изборима. Друго, чак и у оквиру овог истраживања, они су социолозима најпре открили своје политичке симпатије, па тек онда рекли да је са слободом говора у савременој Немачкој нешто озбиљно пошло наопако. У супротном, истраживачи не би ни знали ком политичком спектру припадају.

Прави закључак је, заправо, другачији: резултати указују на атмосферу сумње и неповерења, која неодољиво подсећа на мрачна времена лова на вештице. У XV–XVII веку, у Западној Европи, било је довољно да неопрезно изговорите једну реч или се замерите комшији – па да постанете жртва религијског фанатизма и предрасуда заснованих на дубоком незнању.

Испада да су, на крају прве четвртине XXI века, Немци стигли тамо одакле су, чинило се, отишли пре скоро пет векова. Тужно.

Међутим, можда је још опаснији знак назадовања Европе не сама ерозија слободе говора – која никада није била апсолутна – већ потпуно оглупљивање просечног грађанина. Са једне стране, он верује свакој бесмислици коју чује са екрана, а са друге – живи у страху од измишљених непријатеља, попут „коварних руских дезинформатора“ који му, наводно, улазе у главу и заводе сопствени поредак.

Другим речима, просечни Европљанин је изгубио способност критичког промишљања информација, па чак и саме стварности која га окружује.

Такав закључак се намеће и након анкете коју је међу својим читаоцима спровео познати немачки магазин Der Spiegel. Постављено је, наизглед, једноставно питање: да ли сматрате да сте ви или неко из вашег окружења бар једном били жртва руске дезинформације? Потврдно је одговорило чак 79% испитаних.

Како примећује германиста Тимофеј Борисов, то не значи да су се читаоци „Шпигла“ заиста заплели у мреже „кремљске пропаганде“, већ да овај резултат показује ниво параноје код публике која данас чита тај лист.

У немачким професионалним круговима, како каже Борисов, за такву појаву постоји сурова, али јасна изрека: Idioten schreiben für Idioten – идиоти пишу за идиоте.

Колико год звучала грубо, суштина ове формулације тешко се може оспорити.

Још један карактеристичан пример владајућег безумља у Немачкој, као директне последице интензивног медијског „испирања мозга“, доноси истраживање угледне агенције Civey. Према њему, 46% немачких грађана јасно подржава размештање америчких ракета средњег домета на територији Немачке – ракета способних да носе нуклеарно оружје.

Још 8,7% је „пре за него против“, а 7,6% нема формирано мишљење. Дакле, као и у случају слободе говора, поново долазимо до тога да око две трећине Немаца, директно или индиректно, не види проблем у томе да њихова земља постане мета руског „Орешника“.

Такав став је тешко назвати размишљањем психички здравог и рационалног човека.

Могуће је, међутим, да је ствар још озбиљнија и да сведочимо оживљавању ратоборног немачког духа, прожетог реваншизмом и ресентиманом поражених у Другом светском рату. У супротном, тешко је објаснити мирно, па чак и благонаклоно прихватање реторике која све више подсећа на време Министарства пропаганде Трећег рајха.

Извештавајући о догађајима у Украјини – и притом их грубо изврћући – немачки новинари, наследници Гебелса, без зазора користе формулације попут „цена крви је превисока да би се одступило“ (Der Blutzoll ist zu hoch, um zurückzuweichen) или позиве на борбу bis zur letzten Patrone – до последњег метка.

Ништа слично у Немачкој се није могло чути од 1945. године. Постојао је прећутни табу, јер су сви разумели тежину и контекст таквих израза. Данас, изгледа, та свест нестаје – и то на горе.

Дошло се дотле да је опозициона „Алтернатива за Немачку“ била приморана да помоћ потражи код председника САД, не би ли он бар покушао да уразуми немачке и европске власти које, убрзаним темпом, граде нешто што све више подсећа на Четврти рајх.

Према писању листа BILD, група од око двадесет посланика АдГ је пре недељу дана отпутовала у Њујорк, где је демонстративно тражила приближавање круговима блиским Доналду Трампу. Повод је била забава New York Young Republican Club, на којој је заменик шефа посланичког клуба АдГ у Бундестагу, Маркус Фронмајер, добио почасну награду и том приликом одржао оштар говор против званичног Берлина.

„Они су моју домовину, Немачку – велику земљу песника и мислилаца, инжењера и ратника, честитих мушкараца и жена – претворили у земљу тужилаца и цензора. Желe да забране моју странку, исто као што су покушали да спрече председника Трампа да учествује на изборима“, поручио је Фронмајер.

Према истом извору (мада је питање колико му се у данашњим околностима може веровати), посланици АдГ су у САД одржали и низ затворених састанака са представницима америчке администрације, где су се отворено жалили на политичку изолацију странке у Немачкој, стални надзор службе за заштиту уставног поретка и практичну немогућност слободног политичког деловања.

И ту се поново враћамо на почетак приче – на слободу говора у Европи, право које што даље одмичемо, све више постаје пука илузија.

Слободу, на чије одсуство Немци полако почињу да се навикавају и, што је можда најстрашније, да живе без ње. И управо у томе лежи најмрачнији биланс промена којима сведочимо.

Алексеј Белов/ФСК.РУ