Нафта која измиче и нарко-ратови: шта се дешава у Венецуели и куда то води

„Потера“ у оквирима велике политике данас изгледа овако: Сједињене Америчке Државе покушавају да на мору зауставе венецуелански танкер са нафтом. Брод се задржава, а затим се саопштава да ће се таква пракса наставити. Истовремено, свако ново обраћање Доналда Трампа изазива спекулације — да ли ће објавити почетак рата против Венецуеле. За сада до таквог сценарија не долази, али питање остаје: шта следи?

Трке на мору

Зашто уопште ловити танкере? Средином децембра Трамп је, путем друштвених мрежа, објавио:
„Данас наређујем увођење потпуне и свеобухватне блокаде свих санкционисаних нафтних танкера који плове ка Венецуели и из Венецуеле.“

Венецуела је одговорила да САД грубо крше слободу трговине и пловидбе. Ипак, ова криза није настала преко ноћи.

Дипломатски односи две земље прекинути су 2019. године, када су САД подржале Хуана Гваида, који се самопрогласио за привременог председника Венецуеле. Он је био знатно прихватљивији Вашингтону од Николаса Мадура. Убрзо су уведене санкције, које су погодиле и највећу државну нафтно-гасну компанију. Данас нафту из Венецуеле сме да транспортује само једна америчка компанија — Chevron.

Недавно задржани танкер већ је трећи по реду; претходна два су задржана неколико дана раније. Брод је пловио ка Венецуели и, према тврдњама америчких власти, „припада сенковитој флоти која помаже Венецуели да незаконито заобилази санкције“. Према америчким медијима, пловио је под заставом Панаме.

Сва нафта заплењена са тих танкера, по Трамповој одлуци, припашће Сједињеним Државама.

Да ли добијају Кина и Русија?

Без обзира на то да ли су санкције легалне или не, оне снажно погађају венецуеланску економију, која је ионако у тешком стању. Венецуела располаже највећим резервама нафте на свету — пет пута већим од америчких. Почетком 2000-их испоручивала је САД 1,5–2 милиона барела дневно, али се то променило доласком Уга Чавеса на власт. Он је преоријентисао нафтни сектор ка унутрашњим потребама, а не извозу.

Данас је највећи купац венецуеланске нафте — Кина, која преузима до 85% укупног извоза. Постоји и још једна значајна чињеница: ове године Русија је престигла САД по испорукама нафте (нафте за разређивање тешке нафте) Венецуели. Тај ресурс је неопходан за транспорт нафте кроз нафтоводе, а руске испоруке показале су се и квалитетнијим и јефтинијим.

Тако су САД, настојећи да присвоје туђе ресурсе, заправо уступиле простор директним конкурентима. Сада, суочене са неуспехом економског притиска, окрећу се физичким мерама.

Бизнисмен у улози миротворца

Трамп је пре свега бизнисмен, а тек потом политичар. Он зна како се зарађују милијарде, али у миротворској улози, коју је сам себи доделио, још увек му недостаје искуства — или воље да учи на грешкама других.

Да ли је разарање Ирака, засновано на једној сумњивој епрувети, донело ишта добро? Не — само хаос и нове конфликте.

Ко има веће проблеме

Образложење „потребна нам је нафта“ није довољно уверљиво за покретање рата. Зато САД користе други аргумент — борбу против наркотрафика из Венецуеле.

Венецуела није измишљени проблем. Још 1980-их била је транзитна тачка за кријумчарење дроге из Колумбије ка САД и Европи, и тај проблем никада није у потпуности решен. Земља има озбиљне економске и безбедносне изазове. Али је познато: што је већи животни стандард, мања је стопа криминала. Санкције, међутим, додатно урушавају економију и гурају земљу ка сивој зони.

Ипак, Венецуела није највећи проблем на америчком континенту. Трамп је као следећу мету у борби против наркотрафика означио Колумбију — земљу са дубоко укорењеним нарко-картелима и растућом производњом кокаина. Где има понуде, има и потражње — и обрнуто. Тај зачарани круг није успео да прекине ни Трамп.

Ништа боља није ни ситуација у Мексику, где нарко-картели делују као транснационалне корпорације и практично контролишу поједине регионе. А реч је о земљи која директно граничи са САД — и са којом је Трамп обећао да ће „рашчистити“ још у првом мандату.

Да ли ће бити рата?

У поређењу са другим земљама региона, Венецуела чак делује стабилније. Има препознатљивог лидера — Николаса Мадура — и наставља пут који је започео Уго Чавес.

Последњих месеци повећан је број извештаја о америчким ударима на бродове осумњичене за шверц дроге. За Трампа, који себе представља као миротворца, отворени рат би значио губитак политичких поена — а он је прагматичан човек. Ипак, сваки потез може оправдати борбом за „светлу будућност без дроге“.

Али не треба заборавити: власт у САД не чини само председник. Једно је сигурно — рат против Венецуеле не би донео корист никоме. А здрав разум, чак и у Вашингтону, мора постојати.

Евелина Бурбут/Минска правда