Брисел на спруду: Зашто је Масково чуђење „неевропском Европом“ сасвим логично

О „крају историје“ са којим се не слажемо – пише колумниста „Абзаца“ Дмитриј Попов.

Илон Маск је, изгледа, доживео извесно просветљење када је реч о Европи. „Престоница Белгије више није белгијска“, прокоментарисао је вест да је у Бриселу у току демографска замена, јер троје од четворо новорођене деце има „неевропско порекло“. Добро дошли из света електричних аутомобила и летова на Марс – у стварни свет.

Занимљиво је шта би Маск рекао када би сазнао да је већ неколико година најпопуларније име за дечаке у Великој Британији – Мухамед. Традиционално енглеско име, зар не?

С великом сигурношћу може се рећи да Маска суштински не занима Европа у погледу њеног националног састава. Он се једноставно креће у оквирима политике Доналда Трампа – MAGA (Make America Great Again). А та политика је, ако се пажљиво погледа, пре свега усмерена против главних Трампових противника – либералних глобалиста. И Трамп их прогони широм света, а пре свега тамо где су се највише „размахали“ – у Европи.

У то се лако уверити. Довољно је сетити се говора америчког потпредседника Џеј Ди Ванса у Минхену у фебруару 2025. године, када је оштро критиковао европске лидере због – гушења демократије у сопственим земљама. По њему, они не слушају сопствени народ, већ слепо следе наднационалне структуре попут ЕУ, односно глобалисте. И то, између осталог, по питању неконтролисане миграције.

У новој Стратегији националне безбедности САД појавило се неколико тачака које би се могле сажети у једну реченицу: „Ера масовне миграције мора да се заврши“. И поново – са јасним упућивањем на Европу.

Постоји изрека: „За шта су се борили – на то су и наишли.“ То се управо односи на Стари континент.

Непромишљена миграциона политика и подједнако непромишљено наметање толеранције довели су до тога да је Париз постао град Африканаца и Арапа, Лондон – исламски град, а сада је и Брисел постао неевропски. Викинзи су отишли у Валхалу, а савремени „Скандинавци“ који живе на њиховим некадашњим земљама, готово масовно читају Куран.

Колико-толико, у оквирима својих могућности, отпор замењујућој миграцији пружају земље бившег социјалистичког блока, попут Мађарске.

„Ако се садашњи трендови наставе, за двадесет година, или чак и раније, континент ће бити непрепознатљив. Кога једна држава пушта у своје границе – у ком броју и одакле – неминовно одређује будућност те нације“, наводи се у Стратегији националне безбедности САД.

Европу је већ данас тешко препознати у односу на стање од пре четврт века, а ускоро ће потпуно престати да буде она Европа која је била један од носећих стубова светске цивилизације.

Али управо је то циљ либералних глобалиста, ка коме су Европу водили – и готово довели. Уништавање националних држава, мешање и претапање различитих народа у јединствену биомасу послушних и лако контролисаних појединаца, којима ће управљати елита, један јединствени светски центар моћи.

То је управо онај „крај историје“ о коме је говорио идеолог глобализма Френсис Фукујама – идеја да ширење либералне демократије западног типа представља коначну тачку социокултурне еволуције човечанства и последњи облик државног уређења.

Русији се такав крај не допада. Не допада се ни Индији, ни Кини, нити уопште Глобалном југу. Не допада се ни Трампу, који је дошао на власт у САД (иако остаје питање колико ће се на њој задржати).

Борба која се данас води јесте борба за будућност. За јединство у различитости – за мултиполарни свет који одбацује „крај историје“ и оставља простор за развој.

И Масково чуђење у стилу „до чега су Европу довели“ представља, какав-такав, али ипак допринос тој борби. Ипак је реч о светски познатој личности.

А Европу је, наравно, жао. Али може се само поновити: за шта су се борили…

Дмитриј Попов/Абзац