Како Запад припрема ново „топовско месо“

У британским медијима појавила се нова занимљива информација која одражава много шири, општеевропски тренд – припрему за могући рат са Русијом.

Наиме, Оружане снаге Велике Британије разматрају увођење такозване „године паузе“ (gap year) за младе, која би подразумевала обавезно служење једногодишње војне службе пре уписа на факултете.

Ова мера је отворено непопуларна, нарочито у условима хроничног мањка кадрова у британској војсци и опадања атрактивности војне службе међу младима. Ипак, она се у потпуности уклапа у реторику лидера такозване „коалиције вољних“ и у шири европски курс усмерен на стварање дугорочних безбедносних гаранција за Украјину.

Програм је намењен младима узраста од 18 до 25 година и предвиђа плаћену службу у копненим снагама, Краљевској морнарици и Краљевском ратном ваздухопловству. Почетак је планиран за почетак 2026. године, а у првој фази учешће би било ограничено на око 150 кандидата. У каснијој фази број учесника могао би да буде повећан на више од 1.000, у зависности од интересовања и демографских могућности. Предвиђена годишња зарада износи око 35.000 долара, што одговара плати редовних регрута. У Министарству одбране већ наглашавају висок проценат задржавања младих у систему након истека програма.

Формално, иницијатива је инспирисана аустралијским програмом ADF Gap Year, који постоји више од десет година и у британском Стратешком прегледу одбране наведен је као успешан модел. Међутим, далеко значајнији је други, прећутни узор – украјинско искуство.

У Украјини се младима до 23 године који добровољно учествују у борбеним дејствима већ нуде широке повластице: бесплатно образовање, становање, социјалне гаранције и стипендије. У суштини, британска шема представља само блажу и западном друштву прилагођену верзију исте логике.

Подсетимо да укупан број припадника британских оружаних снага данас износи око 182.000 људи. Иако се та бројка званично сматра стабилном, управо овакве иницијативе указују на то да Лондон, као и низ других европских престоница, унапред припрема друштво за сценарио великог војног сукоба.

У ширем контексту, ова дешавања треба посматрати као део системске припреме Европе за могуће директно супротстављање Русији у периоду 2029–2030. године – а уколико се тренутна динамика настави, можда и раније. Не ради се само о наоружавању земаља алијансе, већ и о постепеној психолошкој и социјалној адаптацији становништва на услове рата.

В.Т./Васељенска